Da li me mrzite?

Napolju je 60 stepeni u hladu. Sedam u svoju udobnu fotelju u mom klimom ohlađenom domu. Palim tv. Nisam ga gledao milenijumima jer ga u bgu nemam. Ne mogu da dočekam da posle napornih nedelja učenja najzad sednem i malo uživam u kvalitetnom programu.

Puštam, normalno, prvo Pink. Taman se završavaju reklame. Sebi dajem ličnu napomenu da kasnije odem u crkvu da zapalim sveću mrtvima i da se pomolim Bogu jer sam uboo sam kraj reklama kad ona krakata riba širi noge preko celog ekrana u ime Herba fasta i jer sam preskočio Dormeo dušek reklamu, kao i rupičaste pinhole naočare. Prvo što vidim jeste ubogi lik Lee Kiš. Mislim se u sebi, e jebiga, odmah moram da hejtujem... Prikenja mi se na samu pomisao na njen glupavi kreštavi glas i na njenu glupavu, besmislenu emisiju u koju svake nedelje dovodi potpuno iste retardirane goste koji se samo tove uz one stolove gde je izložena hrana. Mnogo me zabole što Ivan Gavrilović izdaje novi album i mnogo me zabole da uz sve to gledam kako jede najkvalitetniju zlatiborsku pršutu. Neko će reći “Pa promeni kanal budalo... Ko te tera to da gledaš?”. Ok, ok, neću više da hejtujem. Tešim se mišlju da sam mogao da naletim na Grand show, Mladu mladu (ono indijsko sranje od serije) ili, još gore, Kursadžije.

Menjam kanal. Puštam Discoveri. Emisija American Choper. Debeli brkati Amerikanci, otac i sin u svojoj radionici prave motore. Zanimljivo je kao gledanje sušenja tek nanesene boje na zid. I naravno, za sve to dobijaju toliko para da mogu do kraja života da brišu guzicu sa novčanicama od po 100 dolara. Glupe li emisije...

Menjam program. Puštam RTS1 (rekoh, ajde kad im već plaćam pretplatu (NOT)). Emisija Balkanskom ulicom. Gost Nikola Đuričko. Kenja neku svoju filozofsku misao o životu, tipa “U životu uvek moraš biti hrabar, da težiš svome cilju...” i ta sranja. Ulazi moja majka i oduševljeno trči u svoju sobu da nastavi da gleda tv, jer je mnogo bitno to šta ima Nikola Đuričko da kaže o životu. Da sam joj ja isto to rekao, ona bi rekla da ne serem mnogo. Ali Nikola Đuričko je Nikola Đuričko. Više mi se kenja od toga da sve što kažu poznate ličnosti, pa bilo one opravdano ili neopravdano poznate, mora da bude jako dubokoumno i priznato dok se reči i misli “običnih” ljudi uopšte ne cene. Zato pljujem u njihovm pravcu.

Menjam kanal. Puštam Prvu. Neki retardirano kompjutersko animirani štrumf briše ekran i kaže “Moja prva!” WTF?! Ok, znam da je izašao novi holivudski film o štrumfovima (koji zaslužuje posebnu dozu hejta – šta jebeni štrumfovi rade u Njujorku?! Mislim da je pravi talenat kako Holivud ume da ukenja sve što dotakne), ali to nije razlog da ih kačiš na početak reklama. Mnogo su bolje krakate ribe koje šire noge u ime Herba fasta. Zadržavam se malo tu. Bolje da iskuliram malo nego da se nerviram dalje. Posle standardnih sranja o Nivei, ulošcima, Jelen pivu (koji žestoko diskrimiše žene uz ono “Muškarci znaju zašto.”, šta, kao žene ne znaju?), maskarama, popustima u Ideji, dolazi onaj čuveni lik, Ćola koji reklamira Antibol uz reči “Ako vas boli što vas je ostavila žena ili, ne dao Bog, švalerka, tu vam ne mogu pomoći (dobro, njima mogu...)...”. Tu se već malo nasmejem i uspevam da iskuliram do sledeće ture štrumfova koja je usledila posle jedno 45min (svi smo već oguglali na reklame koje traju po 5 sati...). A onda ide šok. To je onaj deo mikrosekunde kad vam Turci uleću u kadar – serija Kad lišće pada... Tu odmah dobijam napad epilepsije, počinjem da se tresem, daljinac mi ispada iz ruke, pena mi ide na usta, a sve to dok slušam “evet” (šta god to značilo). Nekako padam na pod i uspevam da dohvatim daljinac. Jedva uspevam da uperim daljinac ka tv-u kada krajičkom oka uočavam da sledi Ekskluziv. Sama pomisao na to da slušam opet o još jednoj krajnje nebitnoj stvari kao što je rat između JK i Seke Aleksić (koja od njih dve je jebena kraljica) mi daje nadljudsku snagu i uspevam da pustim random kanal.

Kroz maglu nazirem MTV. “To bre!!!” mislim se u sebi dok se pridižem polako nazad na fotelju, “Najzad malo dobre muzike...”. Međutim, vidim nešto nema muzike, samo nekakvi glasovi nešto kenjaju. “And, what does Martin likes to do in free time...?”, pita neki muški gej glas. Vid mi se polako vraća i postaje sve jasniji i jasniji. I dalje se pitam zašto nema muzike. A onda uočavam jednu krajnje interesantnu emisiju pod nazivom Date my mom. Retardiranost te emisije je toliko golema da je ne mogu opisati. U svakom slučaju tu već počinjem da povraćam, jer nisu čak učestvovali ni strejt likovi, tako da opet menjam kanal. I dalje se pitam gde je nestala sva ona muzika. Šta načiniše od MTV-a?

Puštam B92. Idu vesti. Tu sam se malo zadržao. Usput se smejem. Na zapadu ništa novo, Amerika propada jer nema struju, Srbija je i dalje u hard core porniću gde je kara cela EU dok se polako ali sigurno raspada, a političari govore kako je sve kul, “Ne damo Kosovo!”, naravno, neizbežna reč "dijalog", dok se usput međusobno mačuju. Tu se ubaci i poneka vest o nekom pojedincu kome je učinjena neka velika nepravda, pa slede vremenska prognoza i sport. Kraj.

Menjam kanal. Puštam Sport klub. Igraju neka dva ŽNJ kluba iz francuske pete lige.

Menjam kanal. Puštam National Georgaphic. U toku je neka visokobudžetska “naučna” emisija o kosmosu. Gomila najpoznatijih svetskih naučnika pričaju o crnim rupama. Sve je to praćeno kvalitetnim kompjuterskim animacijama od kojih treba da zastane dah. Međutim, emisija predstavlja čistu komediju zbog nekih najosnovnijih pojmova koji se objašnjavaju pola sata pa vrte u krug još dodatnih deset minuta. To kažem kao neko ko je upućen u teorijsku fiziku. Ne kažem da trebaju da svedu emisiju na striktno stručne i komplikovane pojmove, ali i ne trebaju da vrte jednu najosnovniju misao pola sata i da uz sve to ekstremno spekulišu, svodeći sve na ŠBBKBB. “Tako ćemo jednoga dana moći da putujemo kroz crne rupe...” E, dobro je kad ste nam rekli... Valjda se zato zove naučno-popularna emisija, a ne naučna. Više se isplati da se uzme neka knjiga iz naučno-popularne grane i se uz nju nauči i više i brže i kvalitetnije. Dakle, na NG-u je sve već viđeno.

Menjam kanal. Puštam Cartoon network. Gajim nadu da će me neki lep crtać malo opustiti. Ali i tu sam se zajebo. Zašto li sam pomislio da ću ugledati Toma i Džerija ili Duška Duguška, ni sam ne znam... Počinjao je Cow and Chicken najmorbidniji crtać u istoriji crtaća. Da se razumemo, ja volim japanske anime koje su pune nasilja i koje su nekim slučajevima jako, jako morbidne. Ali one su namenjene odraslima. Cow&Chicken bi trebao da bude za decu. Ali kako za decu može da bude normalna gologuza krava koja retardirano muče, gologuzi zli đavo koji hoda na guzovima (ako mi ne verujete da je to moguće pustite crtać na youtube-u), noge bez tela koje predstavljaju roditelje Krave i Kokoške (slobodan prevod Cow&Chicken-a), i Kokoška koja nije kokoška, već je muško. A zaplete bolje da ne opisujem... Od takmičenja u plastičnoj hirurgiji preko toga da muška Kokoška postaje ženska zbog jajeta koje joj podmeće đavo (WTF?!) do pevanja pesme o pregaženoj mački od strane osamnaestotočkaša. Jednom rečju, nimalo normalno.

Menjam kanal uz odmahivanje glavom. Puštam RTS2. U toku je jedna od retkih domaćih naučnih emisija iz osamdesetih o lekovitom bilju. Ajde, rekoh, da odmorim malo mozak (pošto me morbidni crtać nikako nije opustio) i da zapravo naučim nešto novo. Polse 5 minuta sam se žestoko naložio. Načisto sam se udubio i počeo da slušam o lekovitom bilju u Srbiji. Bilo je tu reči o majčinoj dušici, hajdučkoj travi, bokvici, itd. Začudio sam se koliko je samo kvalitetno emisija bila urađena. “Zašto takve emisije ne puštaju češće?”, pitao sam se u sebi, kad su tako kvalitetno urađene, a još se iz njih može dosta toga novog naučiti. Kad odjednom, rez, i sledeća scena – dvadesetak raštrkanih debelih ljudi u odelima sa sve kravatama sede u nekakvoj braon dvorani, smaraju se, čitaju novine, kucaju poruke, dok jedan stoji na nekoj govornici i kenja nešto o promeni zakona o pljuvanju na javnim mestima. Ladno jebena skupština... Ladno su isekli jebeno dobru emisiju zbog JEBENE SKUPŠTINE! Ne mogu da verujem!!!!

Skačem nervozno sa fotelje, hvatam svoj ogromni katodni kockasti tv (jebiga, nema se para za plazmu), i podižući ga kidam sve jebene žice i kablove. Ni sam ne znam odakle mi snaga. Vene mi iskočile, mišići se zategli. Prinosim tv terasi. Gledam krajičkom oka da nekog ne ubijem i bacam ga iz sve snage preko. Sedam dole i naslanjam se na zid terase dok nervozno palim cigaru. Slušam kako se tv posle 10 spratova pada razbija u paramparčad. Muzika za moje uši. Uvlačim dim i žmurim, misleći, “Jebote, da čovek ne može malo da odmori od knjige uz kvalitetan tv program.”. Ustajem, ulazim u sobu, sedam za sto i uzimam da čitam Teri Pračeta.
“Kad već ne mogu da se opustim uz tv, a uz nešto moram da se opustim, onda neka to bude naka laka a opet kvalitetna literatura. Bolje da se smejem uz avanture Rinsvinda čarobnjaka, nego da slušam trule fore Ivana Ivanovića ili, još gore, Ognjena Amidžića. Ali oni i njihova tragikomičnost, sa akcentom na ovo “tragi”, predstavlja posebnu temu... Dosta je bilo hejta. Sad samo želim da se opustim... Valjda će neko da pokupi onaj raspali tv...”

Moje ime je Oluja, moje ime je Bes! Stojim pred kapijom Mržnje noseći u desnoj ruci vagu Pravde, u levoj pero Zmije, spreman da opečem svakoga ko mi stane na put razuma!
****
Normalni Čitaoče, ti koji bacaš vreme svoje čitajući ove strane, ostaj zgrožen nad istinom, plači i tuguj nad ljudskom glupošću i prostodušnošću, hejtuj sa mnom iz dubine svoje duše i nadaj se boljem sutra!
****
Retarde, ti koji si pogođen rečima mojim pogrdnim uperenim protiv tvog majmunskog intelekta, shvati da si glup i prihvati svoju sudbinu ili zauvek ćuti sputan svojim neznanjem mrzeći moju Mržnju!

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Kriza evropske muškosti
• Samorefleksija
• Ljubav Romea i Julije - nekad i sad
• Dog Shit
• Smash TV
• New Year hate
• Ahh, taj Beograd...
• Zeleno sranje doma mog
• Znači tuga....
• Da li me mrzite?

• Generalna [10]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom