Da li me mrzite?

Kažu da je sreća kad ti se ptica posere na glavu ili na rame. Ko zna, možda to i jeste sreća jer se dešava zaista retko. Pogotovo ako ti se posere beli golub. Međutim, ja sam najsrećniji na svetu kada na ulici ili u parku ugazim u pseće govno. Sve mi suze krenu na oči. A i dešava se baš često. Cipele su mi toliko usrane od psećih govana da za mnom niz ulicu ostaju jasno ocrtani braon tragovi, a miris je toliko jak da suze na oči kreću i ljudima pored kojih prolazim.

Koji vam je đavo sa tim kučićima više? Ali ozbiljno. Zar vam se ne čini da previše seru? Meni se definitivno čini.

U mom rodnom selu ih nema toliko. Uglavnom su to seoske džukele koje verno čuvaju svoju avliju. Kenjaju na jednom mestu i za to su istrenirane. Jedina govna koja se na ulici mogu naći jesu konjska govna. Isto smrdi, ali barem nema opasnosti da će neki pešak da nagazi na njih – prvo, na sred su ulice, drugo, džinovska su, što im povećava verovatnoću da budu uočena i lako se preskaču. U Beogradu stvari stoje sasvim drugačije. Nema konjskih govana na sred ulice, ali zato ima psećih i to na sred trotoara u razmacima od 3 do 5 metara. Ko bi rekao, metropola i to svetska, a bazdi na govna kao i svako drugo selo.

Zato, kad izađem iz doma, pre svega uključim dog shit skener. Ne podižem pogled od trotara u potrazi za tim malim ili velikim braon minama. Ako se slučajno desi da podignem pogled, ako pogledam da li mi nailazi prevoz ili ako se okrenem za nekom lepom devojkom, odmah ugazim u jednu. To je svima nama dobro poznati osećaj – osećaj gnjecavosti koji bi možda i bio prijatan da apriori ne znamo da je to smrdljiva masa koja je izašla iz organizma jednog psa.

Što je još gore onda ljudi stanu pa nas gledaju grozomorno, sažaljevaju nas i prilikom toga i oni gaze u ostatak onoga u šta sam ja zgazio. Jednom sam tako preko puta Ateljea 212 video pravo mesto zločina. Tragove sam mogao da pratim kilometrima okolo, toliko je to govno bilo razmazano po trotoaru. Mogao sam kao Aragorn da analiziram šta se jebeno desilo. Prvo je jedan srednjoškolac, prolazeći sa društvom ugazio po sred jednog džinovskog braon govneta koje je najverovatnije iskenjao neki šarplaninac (to da je srednjoškolac sam zaključio na osnovu air max nike znaka jasno utisnutog u govno,  a da je bio u društvu je bilo lako zaključiti – toliko govno je mogao da pogodi samo neko ko je u potpunosti bio zaokupljen nečim drugim). Drugovi su verovatno počeli da mu se smeju što je druge ljude nateralo da se okrenu, ne primećujući da i oni gaze po sada već razmazanom govnetu. Tako je tu bila i jedna poslovna žena u štiklama (mogu da zamislim na šta je ličila pošto je štiklom ugazila u govno šarplaninca), jedan skejter, neki lik u martinkama, jedan lik u cipelama i mnogi drugi. Ceo trotoar je bio okrečen u braon. Kažem vam, pravo mesto zločina...

Postao sam prokleti ekspert za pseća govna od kad sam u Beogradu... Ali nisam ja za to kriv. Stvarno. To je jednostavno zahtev društva. Svi imaju kučiće. Kučići ne smeju da kenjaju u kući. Negde moraju da kenjaju. Zato kenjaju na ulici ili u parkovima. Ja, kao neko ko deli ulicu i parkove sa psima ne želim da gazim u njihova govna. Zato sam razvio dog shit skener, šesto čulo za analizu psećeg izmeta.

U svojoj analizi sam došao do jednog zaključka. Parkovi predstavljaju poseban raj za kučiće. Parkovi više nisu mesta gde ljudi treba da uživaju, več mesta gde se kučići dovode da se igraju i seru. U parku se ne gazi po travi ne zato što je zabranjeno, već zato što je kao jebeno minsko polje puno psećih govana. Kad ste zadnji put videli da neko sedi u travi u parku? Jako sam se iznenadio kad sam u Beču video da ljudi po parkovima sasvim normalno sede u travi, šetaju bosi i sunčaju se bez ikakvog straha da će zgaziti u govno. Nema ni traga kučićima. I sam sam probao i okusio osećaj mekane zelene engleske trave pod prstima stopala (mada uz blago cimanje, jer kada jednom stekneš fobiju od dog shita, jako je teško zanemariti je). Nema većeg uživanja u toplom danu od toga. Međutim, zamislite sebe kako idete bosi kroz Studentski park u Beogradu. Nezamislivo? Pa naravno. Ne želim ni da pomislim na osećaj razmazanog govneta po golom tabanu stopala. Ne želite ni vi.

Zato sam rešio da sa sobom nosim jednu palicu za golf i jednu palicu za bejzbol. Palica za golf je namenjena za pudle, pikinezere i čivave. Njih je dovoljno lansirati u stratosferu jednim elegantnim udarcem čim i pomisle da stanu u onaj čuveni polučučanj kada se pripremaju da seru. Bejzbolka je za veću telad, tipa buldozi, bokseri, pitbulovi, doge ili šarplaninci. Njih ubijam na mestu. Najranjiviji su kada seru. Tada mogu neopaženo da im se prikradem i čim pomisle da bezbedno mogu da postave još jednu u nizu braon mina – TRAS, i ćao.

A sada jedno pitanje svima koji imaju psa – Zašto ste ga uzeli na prvom mestu?

Iskreno. Devojke uzimaju pudle jer su slatke, babe jer su usamljene u životu, porodični ljudi zbog dece, mladići iz tripa (obično uzimaju neke nadrkane pitbulove). Kako vam ne dosade te životinje? Sve mi se čini da niste vi vlasnici pasa, nego da su psi vlasnici vas. Pogotovo oni krupni. Vuku vas bre po ulici ko konje. Čekate ih kad kenjaju i pišaju. Čekate ih kad nešto njuše. Čekate ih kad se igraju sa drugim psima. Bacate pare na njih. Dajete im kvalitetniju hranu nego što biste davali rođenoj deci. Kažete da su vam najbolji prijatelji. Nisu vam to najbolji prijatelji. To su životinje. Da su vam najbolji prijatelji ne biste im davali nebulozna imena. Ćićko, Fifi, Grof, Amis, Mili. Mogao bih da navodim kilometre i kilometre retardirana imena kojima nazivate vaše najbolje drugove.

Pre svega, devojke. Najviše volim da vidim kad neka lepa slatka curica u letnjoj haljinici šeta svoju pudlu. Ali mi doživljaj bukvalno ukenja scena kad ona onako našminkana i lepa čeka dok njena pudlica u polučučećem stavu kenja pored neke bandere. To nije slatko, već totalni turn off, čisto da znate.

Dalje, bake i deke. Jasno mi je da ste stari i usamljeni. Iskreno mi je žao toga. Ali nemojte da se uzdate u tamo neku pudlu ili čivavu. Izađite na neko mesto gde izlaze penzioneri. Idite da igrate šah na Kalemegdanu. Razvijajte mozak. Budite aktivni. Živite život do kraja. Nemojte da vam najbolji drug bude pas, a najbolja drugarica druga baba sa svojim psom. Ne dajte da vam vrhunac dana bude kad sa tom babom pričate o psećoj hrani. Imajte na umu da to vaše kuče kenja i da ja gazim u njegova govna. Ako ni zbog čega drugog, otarasite se tog psa zbog mene.

Porodične ljude mogu samo da upitam zašto nisu uzeli papagaja, mačku ili hrčka? Mnooooogo lakše i jeftinije za održavanje. Definitivno manje i urednije kenjaju, a sve to u vašoj kući.

Likovima koji su uzeli nadrkanog pitbula ili rotvajlera samo zato što im ide uz imidž lika iz teretane mogu samo jedno da kažem – ne tripujte se.

Međutim, možda za sve ima nade. Nedavno sam uočio novu pojavu koja je sve učestalija. Počeo sam da viđam kako ljudi uredno čekaju da im pas obavi nuždu pa onda lepo izvade kesu iz torbe i pokupe to iskenjano govno. Kada sam to video nisam znao da li da se radujem, jer će to smanjiti godišnji priraštaj govana po kvadratnom kilometru trotoara/parkova ili da povraćam, jer je neko zapravo uzeo u ruke pravo pseće govno, bez obzira što je preko kese (šta li rade ako je u pitanju pseći proliv???). Ipak, to je jedna pojava koja je sve učestalija među ljudima. Kao da je i to postala neka moda. Ili je to još jedan uslov za ulazak u EU. Nemam pojma... U svakom slučaju tako im i trba – oni su odgovorni za svoje kučiće i zato trebaju da skupljaju njihova govna. Neću ja da ih skupljam đonovima svojih patika.

U svakom slučaju, sanjam dan kada će Beograd prestati da bazdi na pseća govna i kada ću moći da deaktiviram moj dog shit skener; to će biti dan kada će moje patike biti čiste i mirišljave. Da se taj dan bliži, govori nam nova akcija – Skupi i ti tvoj Dog Shit, kao i poseban deo u parku Tašmajdan gde je napravljen odsek namenjen samo za pse. Hvala vam za to. Ozbiljno.

P.S. Tek sam sad primetio koliko puta sam spomenuo reč „govno“. Izvinite za to. Ozbiljno.

P.P.S. Znam šta sad sledi... Sad sledi 10000000 komentara, tipa: „Moj Riki nije takav. On je divni zlatni retriver sa divnom dušom.“... Ne zanima me!!! On je životinja. Nema ličnost. Ima nešto što liči na ličnost. Jel kenja na ulici? Dajem glavu da kenja! Čak sam verovatno i ugazio baš u njegovo govno. Zato nemojte da mi prodajete priču da je baš vaš pas izuzetak...

Moje ime je Oluja, moje ime je Bes! Stojim pred kapijom Mržnje noseći u desnoj ruci vagu Pravde, u levoj pero Zmije, spreman da opečem svakoga ko mi stane na put razuma!
****
Normalni Čitaoče, ti koji bacaš vreme svoje čitajući ove strane, ostaj zgrožen nad istinom, plači i tuguj nad ljudskom glupošću i prostodušnošću, hejtuj sa mnom iz dubine svoje duše i nadaj se boljem sutra!
****
Retarde, ti koji si pogođen rečima mojim pogrdnim uperenim protiv tvog majmunskog intelekta, shvati da si glup i prihvati svoju sudbinu ili zauvek ćuti sputan svojim neznanjem mrzeći moju Mržnju!

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Kriza evropske muškosti
• Samorefleksija
• Ljubav Romea i Julije - nekad i sad
• Dog Shit
• Smash TV
• New Year hate
• Ahh, taj Beograd...
• Zeleno sranje doma mog
• Znači tuga....
• Da li me mrzite?

• Generalna [10]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom