Da li me mrzite?

Znaš onaj osećaj kad ti je život sjeban? Naravno da znaš, zadnjih dvadesetak godina je bilo jebeno nezaboravno, zar ne? To je onaj osećaj nemoći, kad ti se život raspada a ti možeš samo da sediš i da analiziraš to sranje. Nemaš nikakvu budućnost, ne znaš šta ćeš sutra da jedeš, gde ćeš da živiš i gde ćeš na kraju da završiš. Najgore od svega je to što ne možeš da učiniš ništa povodom toga. Uz sve to kriviš vlast, kriviš državu, Miloševića, Koštunicu, Tadića i pljuješ u njihovom pravcu.

Ali daj i njima oduška, nisu oni baš u potpunosti krivi. Kriv si i ti sam. Imaš jebeno pohlepno dupe. Nikad nisi zadovoljan. Hoćeš tačskrin telefon, najnadrkaniji laptop na tržištu, hoćeš da voziš Ferari, živiš u apartmanu sa bazenom, budeš rok zvezda i tucaš Skarlet Johanson. Ne pričam ti ja o toj vrsti sjebanosti. Svi imamo neverovatne snove koji se neće nikad ostvariti. I ja hoću da letim slobodno kao ptica, pa ne mogu, to je samo neostvarivi san.

Ovde ti pričam o onoj sjebanosti koja se javlja zbog najbanalnijih mogućih stvari. Govorim ti o sjebanosti što ne možeš da nađeš posao zadnjih pet godina od kad si diplomirao sa odličnim prosekom; što te gazda, ako već imaš posao, prca u dupe svakog božijeg dana i što si njegova kučka koju hrani hlebom; govorim ti o sjebanosti zbog toga što te žena vara jer više ne možeš da je nateraš da svrši, kao u dobra stara vremena kad ste se jebali iz zadovoljstva, a ne kao sad, iz obaveze, na dogovorenom mestu i u dogovoreno vreme; govorim ti o onoj sjebanosti što živiš u iznajmljenom stanu i što nemaš zapravo svoj krov nad glavom; govorim ti o onoj sjebanosti što ti je u studentskom domu zabranjeno da dovodiš ribe posle dvanaest; govorim ti o onoj sjebanosti zato što nemaju tvoju omiljenu čokoladicu u supermarketu; govorim ti o onoj sjebanosti koja se javlja kad saznaš da MORAŠ da imaš jebeni busplus od februara; govorim ti o onoj sjebanosti što si zapravo želeo da budeš pravnik, a roditelji su te poslali na medicinu. Poenta je da ni ti ni ja ne tražimo ništa spektalurano i nemoguće. Tražimo neki normalan život ali nikako da ga nađemo. I onda smo sjebani.

Zamisli da imaš način da utičeš na sve? Zamisli da možeš svojim poštenim radom da zaradiš za stan i kola koji će ti omogućiti da imaš normalnu i funkcionalnu porodicu. To bi te učinilo slobodnim. Jebote, jedna toliko prosta i zdravorazumska stvar kao što je normalan život, a ni toga, te male sitnice, ne možeš da se dočepaš. To te baš čini jadnim. Osećaš se kao bespomoćna gnjida. Nisi muško, nisi lovac, nisi alfa mužjak, niko te ne poštuje. Ali nisi ti kriv za to. Ili možda jesi, ne znam ni sam više. Šta zapravo možeš da učiniš povodom toga?

Znaš one šugave knjige iz popularne psihologije, ona sranja za samoispomoć koja kad pročitaš kao da si se ponovo rodio? E, druže, takve knjige možeš da koristiš kao vc papir kad se onako dobro isereš u vc šolji koja nije zapravo tvoja. Takve usrane knjige ti kažu da si ti sposoban za sve. Evo istine druškane, pripremi se – Nisi sposoban. Ispiraju ti mozak i truju te. Tripuju te da ti je samo nebo granica. Nemoj da se primaš na to. To je trenutno rešenje, trenutna doza kojom ćeš se nafiksati i uz pomoć koje ćeš misliti da postoji nada. Ne možeš ti, jedan nebitan pojedinac, da menjaš sistem. To je ono što sam ti gore napisao. Nemoćan si.

Brate... To je baš sjebano, zar ne? Ali to je i poenta ovoga što ti pišem. Pišem ti o tome kako je kad se osećaš sjebano.

Kad bi samo postojao način da budeš ravnodušan... Zamisli da te boli kurac za sve? Zamisli da možeš da isključiš sva negativna osećanja i da svo to sranje koje život posipa po tebi jedostavno prolazi kroz tebe, ne dotičući te. Zamisli da te boli kurac što nemaš pare. Vau, zvuči neverovatno, zar ne? Ovako izneseno zvuči nekako nestvarno. Zamisli da te boli kurac što nemaš kola. Zamisli da te boli kurac što te je ispalila devojka u koju si bio zaljubljen zadnih par godina. Vau! Mindblowing! Stvarno čudna pomisao o toj ravnodušnosti, o toj nirvani koja možda postoji tamo negde. Ne kažem da bi ta ravnodušnost učinila da sva ta sranja nestanu, daleko od toga, ona ne bi učinila da tvoja sjebanost bude rešena, ali bi je barem učinila nevidljivom i zanemarljivom. Ali, jebiga, obojca znamo da je to nemoguće...

Možda rešenje leži u heroinu. Ko će ga znati?

Moje ime je Oluja, moje ime je Bes! Stojim pred kapijom Mržnje noseći u desnoj ruci vagu Pravde, u levoj pero Zmije, spreman da opečem svakoga ko mi stane na put razuma!
****
Normalni Čitaoče, ti koji bacaš vreme svoje čitajući ove strane, ostaj zgrožen nad istinom, plači i tuguj nad ljudskom glupošću i prostodušnošću, hejtuj sa mnom iz dubine svoje duše i nadaj se boljem sutra!
****
Retarde, ti koji si pogođen rečima mojim pogrdnim uperenim protiv tvog majmunskog intelekta, shvati da si glup i prihvati svoju sudbinu ili zauvek ćuti sputan svojim neznanjem mrzeći moju Mržnju!

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Kriza evropske muškosti
• Samorefleksija
• Ljubav Romea i Julije - nekad i sad
• Dog Shit
• Smash TV
• New Year hate
• Ahh, taj Beograd...
• Zeleno sranje doma mog
• Znači tuga....
• Da li me mrzite?

• Generalna [10]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom