Da li me mrzite?

Jesi besan?! Jesam! Što si besan?! Ne znam!

Ljubav Romea i Julije - nekad i sad

faust4ever | 25 Decembar, 2011 23:43

Pre neki dan sam iskopao neki drevni pismeni zadatak iz srpskog jezika. Napisan je u prvoj godini srednje škole. Koliko sam tad beše imao godina? Petnaest ili šesnaest? Bio je na temu Ljubav Romea i Julije – nekad i sad. Dobio sam jadnu dvojku sa jadnim plusićem. Šta im uopšte znači kad daju taj plus, to mi nikad nije bilo jasno...
Ok, pošteno, rad je bio jadan i čisto sranje. Nije zaslužio plus. Ja bih sebi, štaviše, dao čistog keca, bez plusa, možda sa minusom. Međutim, upravo me je taj rad naterao da konstatujem da bih sada, iz ove moje perspektive, gotovo 8 godina stariji, otkinuo taj rad.

Ali krenimo od početka... Šekspir... Romeo i Julija... Ko to nije čitao, odmah nek se ubije. Ozbiljno. To je štivo koje sam pročitao baš kada sam bio prva godina srednje. Oduševio sam se. Dobio sam jebenu dvojku jer nisam uspeo lepo da se izjasnim. Šta uopšte zna klinac od 15 godina zna o pisanju? Pogotovo ako ništa u životu nije pokušao ozbiljno da napiše.

Međutim, taj klinac je savršeno znao šta je to ljubav. To je bio klinac koji je puno puta bio zaljubljen i koji će se još puno puta od tog trenutka zaljubiti. U međuvremenu je, zbog sticaja okolnosti postao Faust, najveći hejter od svih. Delo Romeo i Julija ga je oduševilo upravo zbog umetničkog prikazivanja ideala ljubavi. To valjda i trebaju da čine umetnička dela – da prikazuju ideale.

Koji je to ideal ljubavi? Šta je to idealna, savršena ljubav? Da li ona postoji? Da li je ikada postojala? Da li će nakada možda postojati?

Ukratko rečeno, a to znaju mnogi ljudi, ljubav je jedna sjebana stvar. To vidimo i kod Romea i Julije. Oni gaje zabranjenu ljubav, a ipak to je nešto najslađe što čovek može iskusiti. Zato i jeste sjebana – lepa je, a ne možeš je dobiti bez barem malo mučenja. Upravo je u tome njena čar. Ljubav je patnja, i oni koji su zaljubljeni moraju nužno imati između ostalog i onaj sadomazohistički osećaj jer bez toga ljubav jednostavno nije to to. Zamislite koliko bi bilo bezveze da sve dobijete na tacni. Priđeš devojci ili momku, kažeš „E, ćao, ajde se zaljubi u mene.“, „Pa ajde kad si navalio/la.“ i to je to. Tu nema čari, nema razmišljanja, taktiziranja, osećanja. To je kao kad platite kurvi za seks. Prečica. Tu nema ničeg zanimljivog, osim možda nekog plitkog samozadovoljstva. Čovek mora da se namuči, da se naradi, da se napati, da razmišlja da bi mu ljubav bila uzvraćena. Nema ničeg slađeg nego dirati dugačkim štapom zabranjeno voće i razmišljati o njemu u trenutcima samoće. Od trenutka kada ga uberemo i kada ga konzumiramo sve može ići samo nizbrdo. Tek se tada osećamo živima, tek tada imamo osećaj pravog zadovoljstva, kad se mučimo u želji za ljubavlju. To nam kaže i Desnka u onom čuvenom stihu „Ne, nemoj mi prići...“. Romeo i Julija pripadaju dvema suprotstavljenim porodicama koje su ratu i ljubav između njih dvoje je nedozvoljiva, paradoksalna. Ali opet, njih dvoje se zaljubljuju (jebiga, lepi su i mladi) i mislim da upravo ta zabranjenost njihove ljubavi povećava njihovu ljubav, dodaje čar, čime prevazilaze taj, na kraju krajeva, sasvim besmislen rat između porodica.

Dalje, Romeo se na prvi pogled zaljubljuje u Juliju. To je malo čudno i nezamislivo danas. Ko još danas veruje u ljubav na prvi pogled? Ko je takvu vrstu ljubavi iskusio? Kome je takva ljubav ostala do kraja života? Deluje nemoguće, zar ne? Ja, Faust, ponovo bih prodao dušu samo da doživim taj osećaj ljubavi na prvi pogled. To je onaj osećaj kada u jednom pogledu shvatamo potpunu lepotu jedne osobe, kada zaboravljamo na sebe i kada postajemo zavisni od te osobe, kada želimo da provedemo ostatak života sa njom, to je ideal ljubavi. Upravo je zato onaj sam početak, onaj jedan trenutak kada prilazimo osobi suprotnog pola, onaj trenutak kada nam kroz mozak prolaze hiljade misli odjednom u nameri da izaberemo i iznesemo onu pravu, trenutak za koji treba živeti. To je ono čega ćemo se sećati do kraja života. Period muvanja, međusobne igre i patnje čini veliki deo idealne ljubavi. Ko to nije nikada iskusio, taj nije ni živeo. Ljubav je, dakle, i jedna velika igra, igra u kojoj se sadrži gore iznesen sadomazohistički osećaj. To je igra koja bi trebala početi pogledom.

E sad, koliko ljubav traje realno, a koliko idealno? Kao što sam već rekao najlepši je onaj paćenički početak ljubavi, a sve posle može ići samo nizbrdo. Da li je zaista moguće istinski voleti neku osobu do kraja života? Evo primera – Zaljubim se u najlepšu devojku na svetu. Obaožavam je od samog početka. Uspevam da je smuvam. Zavoli i ona mene. Obožava me. Živimo u blaženstvu i sreći tri godine. Odlučimo da se venčamo. I dalje se obožavamo. Dobijemo decu. Prođe 10 godina. Klinac polazi u školu. I dalje se obožavamo. Prođe 25 godina. I dalje se obožavamo. Dobijemo unuke sa 50 godina. I dalje se obožavamo. Uspevamo da doživimo duboku starost i umiremo sa po 95 godina, ruku pod ruku u zagrljaju ispod drveta lipe na poljani dok sunce zalazi. Nalaze nas praunučići i počinju da kukaju, zovu svog dedu i oca. Svi se okupljaju oko nas, a mi mrtvi, i dalje zagrljeni, sa smeškom na licu i na onom svetu obožavamo jedno drugo. Da li je to zaista moguće? Naravno da nije. Da se razumemo, ovde govorim o onom potpuno istom osećaju žarne ljubavi koji traje i traje. To je onaj potpuno isti osećaj koji bi trajao godinama, ako ne i vekovima. Tako bi bilo idalno. Realno je to nemoguće.

Šekspir je to u svom delu rešio vrlo jednostavno i to verovatno zato što je znao da početna ljubavna strast ne traje večno. Želeo je da održi ideal. Naterao je Romea i Juliju da se ubiju. I to zbog jednog nesporazuma. Dakle, nije bilo onog „E, ajd se roknemo...“, „Ajde...“ iz nekog čisto emo fazona, ali u isto vreme nije ni želeo da ih dovede u situaciju gde će se posle 20 godina braka svađati ko će ići u prodavnicu po hleb, već je pustio da sudbina i splet okolnosti umešaju prste. Romeo na žalost nije znao da je Julijina smrt bila samo privremena i iz prevelike tuge je popio otrov. Pada na mestu mrtav, Julija se budi i kada vidi svog voljenog kako leži mrtav odlučuje da se i ona ovog puta zaista ubije. Ljubi ga poslednji put, u nadi da je ostalo još otrova na njegovim usnama jer je Romeo baš želeo da se rokne pa je popio celu bočicu. I Julija pada mrtva čime se stavlja tačka na njihov život, njihivu ljubav i Šekspirovo delo. I to sve kroz jedan poljubac. Poljubac koji je predstavljao i idealnu ljubav i smrt u isto vreme. Vrlo elegantan i romantičan kraj.

Pitanje – ko bi se danas roknuo zbog ljubavi, ali realno? Ukratko – niko, i to ili zato što nije iskusio pravu ljubav ili zato što je kukavica. I sam spadam u drugu grupu. Problem je u tome što se oni koji su se navodno roknuli zbog ljubavi proglašavaju umno bolesnim i neuravnoteženim ličnostima. To nije pošteno. (Mada ne opravdavam kad neko pre nego što sebe ubije, ubije i voljenu osobu. To je nebulozno sebičan čin i dokaz da to nije bila čak ni približno prava ljubav.) Ne kažem da se sada svi trebaju ubijati kad im dune, zapravo čovek se treba truditi da nikada sebe ne dovede u situaciju i da pomisli na samoubistvo, ali kada je reč o ljubavi, kada izgubimo osobu za koju smo mislili da bez nje ne bismo mogli da živimo, da li tada trebamo da se roknemo? Romeo se roknuo, Julija se roknula. Da li i mi trebamo da pratimo njihov primer? Ne nužno, jer ono što oni imaju jeste idealna ljubav, ljubav koja je savršena i koja postoji samo u svetu mašte. Ljubav je jedna sjebana stvar, puna kotradiktornosti, a ona koja je idealna postoji samo u delima koja su poput Romea i Julije ili, recimo, Jadi mladog Vertera. Ta dela bez tragičnih samoubistava ne bi bila umetnička dela koja prikazuju ideale. Bila bi nedovršena, nešto bi im falilo.

Zar zaista mislite da bi ljubav Romea i Julije bila savršena da se nisu ubili? Zamislite da su pobegli, živi i zdravi oformili porodicu i dobili gomilu male dece. Kad tad bi se posvađali oko neke sitnice i shvatili bi da njihova ljubav nije idealna. Ta sitnica bi im uništila ideal. Zapitali bi se da li je zaista to ta osoba sa kojom žele da provedu ostatak života? Ušao bi crv sumnje. A čim uđe crv sumnje sve se ruši. Tako je barem u realnosti. Ili, opet, zamislite da se Julija nije ubila jer ju je bilo strah od smrti. Zamislite kako bi se ona osećala. Zamislite da se udala za drugog. Roditelji su joj ionako već bili pripremili novog mladoženju, kakav joj dolikuje. Ali bi opet ostala misao da ju je neko toliko voleo da je samom sebi oduzeo život jer mu život bez nje nije prestavljao ništa. Da li bi takva Julija ikada mogla da nastavi da živi normalan život?

Idealnoj ljubavi svi težimo, svako od nas traži osobu u koju će se smrtno zaljubiti i koja će mu predstavljati oslonac u životu. Međutim, idealna ljubav je kao takva nedostižna, sve što nam ostaje jeste ova nesavršena, realna ljubav koja je čak još više sjebana zbog raznih dodatnih elemenata. Sve u svemu, bilo ovo moje prokenjavanje istinito ili ne, moje je skromno mišljenje da ovaj tekst zaslužuje čistog keca zbog promašene teme ali pet plus za ideju. I imate sreću što je ovoliko kratak... Verujte mi, mogao sam da se prokenjam na još 20 strana na ovu temu... Ali ima vremena...

P.S. Nemoj da se neko ubio zbog onoga što sam gore napisao o ljubavi i samoubistvu. Ozbiljno. Samo mi još to fali, da neko nešto pogrešno protumači pa da ga nosim na duši... Kada je izašao Geteov Verter mladići su širom Nemačke počeli da izvršavaju samoubistva jer su se istripovali na glavnog lika koji se na kraju roknuo zbog ljubavi. To je nebulozno, neuravnoteženo i poremećeno. To je neopravdano. Bilo je toliko samoubistava da je Gete u sledećem izdanju rekao da se više ne tripuju i da malo iskuliraju. To je kao kad bih se tripovao da sam Supermen i kad bih kao on pokušavao da poletim tako što bih skočio sa krova. Jedina razlika (a razlike u stvari nema – to je i poenta) jeste u tome što se smatra da je ovo sa Supermenom šatro dečija igra i naivno tripovanje, dok je ovo sa Verterom vezano za odrasle i ozbiljne stvari koje se tiču idealne ljubavi. Realni Verter, realni Romeo ili realna Julija nikada neće postojati, postojaće možda ljudi slični njima, međutim upravo se u toj maloj sitnici po kojoj se razlikuju od imaginarnih likova nalazi opravdanje da ne postupaju isto kao oni. Tu se nalazi opravdanje da se postave drugačije i da ih ne prate u njihovim postupcima. To što neko ima istu ili sličnu sudbinu kao, recimo, Verter ne znači da treba da postupi isto kao on upravo zato što se njegovo i Verterovo razmišljanje razlikuje bar za 1% (mada se realno najčešće totalno razlikuju i u pitanju je samo jedan veliki trip) i u tom jednom procentu treba tražiti opravdanje za drugačiji postupak. Nadam se da sam bio dovoljno jasan...

P.P.S. Objavio bih kao dodatak i originalni rad koji sam napisao u prvoj godini srednje škole ali bih onda i ja morao da izvršim samoubistvo i to ritualno, tipa harakiri, jer je zaista toliko loš. Želim da se ovom prilikom iskreno zahvalim mojoj bivšoj profesorki srpskog jezika i razrednoj što je ubogom i nepismenom dečaku udelila 2+.

Komentari

Re: Ljubav Romea i Julije - nekad i sad

derpette | 14/02/2012, 21:48

Ovaj tekst se debelo razlikuje od svih ostalih, jer nista ne pljujes....
Fauste, izgleda da si malo omeksao ili ti je jednostavno dosadilo da hejtujes... :)
Sve u svemu, meni se tekst svidja, samo je steta sto nam nisi priustio to zadovoljstvo da se smejemo tom radu iz prvog srednje... :)

_________________________
I added cool smileys to this message... if you don't see them go to: http://s.exps.me

 
Powered by blog.rs