Da li me mrzite?

Jesi besan?! Jesam! Što si besan?! Ne znam!

Kriza evropske muškosti

faust4ever | 22 Jul, 2012 12:18

Tema današnjeg teksta jeste gejizam. Ali, pre nego što bilo šta napišem, da raščistimo – šta je gejizam? Gejizam je, ukratko rečeno, jedan trend, jedna ideja. Gejizam je jedan način života koji prate mnogi muškarci širom Evrope.

Ne, ovde se ne radi o pederima. Da, istina je da postoje muškarci koji vole muškarce i istina je da ih je sve više koji su spremni da to javno priznaju, ali meni, kao apsolutno strejt osobi koja voli vagine, oni generalno gledano apsolutno ne smetaju. Zašto?

Napomena pred objašnjenje: ovo je u Srbiji gotovo nemoguće izreći naglas, na sred ulice, a da se ne dobiju žestoke batine od strane pripadnika strejt muške populacije srBstva. Međutim, pošto je ovo internet i pošto je ovo moj kutak na njemu, mogu da kenjam šta hoću, koliko hoću bez previlike bojaznosti da ću dobiti štanglu u glavu.

Evo, dakle, mog nebitnog mišljenja o homoseksualcima: iako su pederi i više nego omraženi u Srbiji, oni su, pre svega, ljudi. Znam, mnogi će reći da su oni monstrumi, životinje, amebe, gnjide, da ne zaslužuju da žive, itd. ali, iako je teško suočiti se sa time, oni su, baš kao ja i ti, pripadnici ljudske rase. Kao pripadnici ljudske rase oni imaju sva prava koje jedno ljudsko biće ima. Ima pravo na slobodu ličnog izbora. S obzirom da imaju slobodu ličnog izbora oni imaju pravo da se opredele u pogledu svoje seksualnosti. Ako jedna muška osoba voli druge muške osobe, ako voli da mu tuđ penis ulazi u analni otvor i ako mu to pruža zadovoljstvo, baš kao što ja volim kad je moj penis u vagini neke devojke, to mu niko, ali apsolutno niko ne može zabraniti. To je zato što je to njegov lični izbor. Meni niko ne može da zabrani da pušim. Meni niko ne može da zabrani da se istetoviram. Meni niko ne može da zabrani da se drogiram. Meni niko ne može da zabrani da volim nastran, sado-mazo seks. Meni niko ne može da zabrani da jedem sladoled ili da idem u pozorište. Jednostavno, nemaš prava da mi to zabraniš. Ja mogu da radim sa sobom sve što poželim, sve dok ne ugrožavam slobodu drugih ljudi. Sve što možeš da uradiš jeste da mi kao dobar drug kažeš kako je možda loše za mene što se ja, recimo, drogiram. Jedan peder, dakle, ima sva prava ovog sveta da se jebe sa drugim pederom, sve dok ne nasrne na mene ili na nekog ko ne želi da da ima odnos sa njim. Međutim, zabraniti pederu da bude peder, to nije moguće. Možeš da ga mrziš u sebi, to je tvoje pravo, može da ti bude odvratna pomisao na istopolni seks, ali nemaš prava da mu pretiš otvoreno, da ga biješ i da ga na bilo koji način sprečavaš u njegovom pravu.

Međutim, žestok sam protivnik gej parade. Ok, peder si, lezbejka si, to je tvoje pravo, budi šta hoćeš, boli me tuki, ali nemoj da paradiraš ulicom zbog toga. To je nekako napadno. Privatno budi šta hoćeš, ali zar ne misliš da je nekako neukusno da se okupi vas par stotina i da onda zajedno na sva zvona trubite kako ste vi gej? Ne vidim svrhu toga. Malo je detinjasto bukvalno primorati narod da vas gleda dok šetate ulicom sa vašim transparentima i da to nazivate pride-om. Ne vidim svrhu toga. Gej paradom gejevi ne dobijaju ništa. Ne dobijaju poštovanje, njihova prava, iako postoje na papiru, i dalje su ugrožena, sve što ja vidim jeste jednu neodgovornu provokaciju i izgovor raznih organizacija da se prave neredi po gradu. Gej parada je bespotrebna, barem u zemlji Srbiji.

Ovime bih završio sa pederima. Iako nisam ni nameravao da pišem o njima, ipak sam osetio potrebu da iznesem svoje mišljenje zbog konteksta onoga što tek nameravam da napišem. Zaključak cele gornje priče je: uprkos tome što koristim termin gejizam, ja pod tim terminom ne želim da vređam homoseksualce.

Gejizam se, striktno govoreći, tiče isključivo jedne vrste strejt muškaraca, muškaraca koji se, uprkos tome što vole žene, ponašaju kao totalni pešovani.

Da objasnim. Šetam gradom i posmatram ljude. Nemam pametnija posla. Ribe na sve strane. Ne znam gde pre da gledam. Obišao sam pola Evrope i što se tiče žena, nigde jebeno nije kao u Srbiji. Balavim. Gubim vid. Oči mi krvare. Ok, zaključujem, imamo ultra-mega-giga ribe. Ali šta je sa drugom stranom? Šta je sa muškarcima? Imamo li muškarce koji mogu da isprate nivo ženske lepote koju posedujemo? Odgovor je kratak – ne. To je upravo zbog gejizma. Gejizam kao nekakva moderna ideologija tera muškarce širom Evrope, pa samim ti i kod nas, da se ne ponašaju u skladu sa svojom prirodom. Čini se da je pojam muškarca kao muškarca iz klasičnih kaubojskih filmova izumreo.

Sve što ovih dana možemo videti na ulici jesu različite forme gejizma.

Imamo ekstra plodnu, jebozovnu pripadnicu ženskog pola od nekih 25 godina koju bi svaki normalan strejt muškarac povalio. Šta imamo pored nje? Ćelavca od dva metra, savršeno izvajanog tela sa tetovažom zmaja na vratu. Ali, pored svega toga, videćemo i ćelavca od dva metra koji nosi ružičastu bodi majcu (verovatno u skladu sa muzikom koju sluša), savršeno izdepiliranih nogu kao i pazuha, tena poput ciganina nastalog usled višednevnog podvrgavanja tretmanima u solarijumu, perfektno iščupanih obrva. Verovatno pored svega ostalog brije i muda. Šta bi sa dobrom starom maljavošću? Čemu roze boja majce? Zašto ne crna? Crna je seksi. Zašto si, zaboga, dirao obrve? Šta fali dlakama na mudima? Riba neće da ih sisa ako su maljava? Pa onda nemoj da ih sisa, nađi neku koja hoće, pogledaj se, tebi to neće biti problem. Međutim, pod uticajem gejizma, muškarac koji ima sve predispozicije da bude afa mužjak postaje običan pešovan. I što je najgore, taj lik jebe najbolje ribe i ribe ga generalno obožavaju. Šta fali, recimo, meni,  najnormalnijem strejt liku, maljavih muda i grudi, liku koji svira rok i puši cigare, a uz sve to još i intelktualacu? Mislim da će se mnogi složiti ovde sa mnom da normalni muškarci imaju sve manju i manju prođu kod riba. E, pa, za sve je kriv gejizam.

Ali to je samo jedna forma gejizma. Onom ćelavcu nikad ne bismo rekli da je peder. Ne bismo se usudili jer bi nas polomio kao čke. Sa druge strane tu su oni koji se namerno ponašaju kao pederi. Sa druge strane imamo one koji smatraju da je kul biti i pratiti gej trendove i za njih svi stvarno misle da su pederi. Imamo savršeno normalne muškarce kojima se diže na žene, a koji se opet ponašaju kao da su najveće pederčine u univerzumu. U tu grupu, bez izuzetka, spadaju hipsteri. Fensi frizura sa izdignutim šiškama, uske indigo plave pantalone koje stiskaju muda neviđeno, ray ban za vid, uprkos tome što nemaju problema sa očima, dubok „ve“ izrez na majci koja je tri broja veća, savršeno čiste i očuvane starke, poželjna žgoljavost, eventualno brkovi i naravno pešovansko držanje. Pokušajte da zamislite seksualni akt između prosečnog hipstera i prosečne pripadnice ženskog pola. Deluje nemoguće? To je zbog gejizma. Ok, razumem stil oblačenja, sasvim je normalno pratiti modu pa makar ona bila i shit, ali mi nije jasno zašto dozvoljavaju da im jedan običan trend uništi samu esenciju muškosti, da im uništi čitavu njihovu pojavu i način razmišljanja, njihov pogled na svet, kao i pogled sveta na njih.

Postavlja se pitanje zašto svi oni to rade? Da li je zaista moguće da su spremni da se odreknu urođene muškosti zarad trenda? Da li je gejizam toliko jaka ideja da je u stanju da menja samu prirodu osoba muškog pola? Očigledno da jeste.

Možda problem ne leži u tome što je sve manje i manje pravih mačo muškaraca. Možda je problem u tome što osobe ženskog pola uzimaju sve to zdravo za gotovo i što im se to zapravo i sviđa. Gledano iz perspektive seksualne selekcije, ženama nikako ne bi trebalo da budu privlačni izdepilirani, ekstremno žgoljavi muškarci sa fensi šiškama i pederskim držanjem. Mnogo je logičnije da žene vole mačo muškarce, razvijene, maljave, opasne alfa mužjake, žestoke momke, kauboje, pirate, bajkere, osobe koje ih mogu zaštiti, pružiti im sve u životu i na kraju ih razvaliti od jebanja.

Ne, ipak mislim da nije problem u ženama, već u društvu uopšte. Nisu samo one krve, krivo je čitavo društvo, krivi smo mi sami zato što smo dopustili da na nas utiče nešto nevidljivo. Ali kako se odbraniti od nečeg nevidljivog kao što je jedna ideja? Odgovor je da se ne možemo u suštini odbraniti. Ideja je kao virus i to je možda najbolji filmski citat koji sam čuo u poslednje vreme. Nemoguće je odbraniti se od ideje gejizma, nemoguće je odjednom izlečiti čitavo društvo i vratiti sve na staro. Dobra, stara muškost je učinjena nepoželjnom, nove vrednosti su u igri, a mi ništa ne možemo učiniti povodom toga. Dvadesetprvi vek je omogućio homoseksualcima da se pojave na velika vrata, nekako je odjednom počelo otvoreno da se priča o tome, pederastija više nije tabu tema, imamo gej parade, gej brakove, i to verovatno, samo po sebi gledano, uopšte nije loše, međutim, nusprodukt toga je gejizam, ideja koja govori kako je poželjno i trendi biti pripadnik gej kulture iako je to protivno našoj prirodi, ideja koja savršeno strejt muškarce čini mlakonjama. U tome se sastoji kriza evropske muškosti koja će trajati još ko zna koliko. Ali ko zna, možda će jednog dana ponovo biti kul ličiti na Konana Varvarina, Henk Mudija, Džejms Dina ili Šona Konerija...

Samorefleksija

faust4ever | 01 Mart, 2012 23:02

Znaš onaj osećaj kad ti je život sjeban? Naravno da znaš, zadnjih dvadesetak godina je bilo jebeno nezaboravno, zar ne? To je onaj osećaj nemoći, kad ti se život raspada a ti možeš samo da sediš i da analiziraš to sranje. Nemaš nikakvu budućnost, ne znaš šta ćeš sutra da jedeš, gde ćeš da živiš i gde ćeš na kraju da završiš. Najgore od svega je to što ne možeš da učiniš ništa povodom toga. Uz sve to kriviš vlast, kriviš državu, Miloševića, Koštunicu, Tadića i pljuješ u njihovom pravcu.

Ali daj i njima oduška, nisu oni baš u potpunosti krivi. Kriv si i ti sam. Imaš jebeno pohlepno dupe. Nikad nisi zadovoljan. Hoćeš tačskrin telefon, najnadrkaniji laptop na tržištu, hoćeš da voziš Ferari, živiš u apartmanu sa bazenom, budeš rok zvezda i tucaš Skarlet Johanson. Ne pričam ti ja o toj vrsti sjebanosti. Svi imamo neverovatne snove koji se neće nikad ostvariti. I ja hoću da letim slobodno kao ptica, pa ne mogu, to je samo neostvarivi san.

Ovde ti pričam o onoj sjebanosti koja se javlja zbog najbanalnijih mogućih stvari. Govorim ti o sjebanosti što ne možeš da nađeš posao zadnjih pet godina od kad si diplomirao sa odličnim prosekom; što te gazda, ako već imaš posao, prca u dupe svakog božijeg dana i što si njegova kučka koju hrani hlebom; govorim ti o sjebanosti zbog toga što te žena vara jer više ne možeš da je nateraš da svrši, kao u dobra stara vremena kad ste se jebali iz zadovoljstva, a ne kao sad, iz obaveze, na dogovorenom mestu i u dogovoreno vreme; govorim ti o onoj sjebanosti što živiš u iznajmljenom stanu i što nemaš zapravo svoj krov nad glavom; govorim ti o onoj sjebanosti što ti je u studentskom domu zabranjeno da dovodiš ribe posle dvanaest; govorim ti o onoj sjebanosti zato što nemaju tvoju omiljenu čokoladicu u supermarketu; govorim ti o onoj sjebanosti koja se javlja kad saznaš da MORAŠ da imaš jebeni busplus od februara; govorim ti o onoj sjebanosti što si zapravo želeo da budeš pravnik, a roditelji su te poslali na medicinu. Poenta je da ni ti ni ja ne tražimo ništa spektalurano i nemoguće. Tražimo neki normalan život ali nikako da ga nađemo. I onda smo sjebani.

Zamisli da imaš način da utičeš na sve? Zamisli da možeš svojim poštenim radom da zaradiš za stan i kola koji će ti omogućiti da imaš normalnu i funkcionalnu porodicu. To bi te učinilo slobodnim. Jebote, jedna toliko prosta i zdravorazumska stvar kao što je normalan život, a ni toga, te male sitnice, ne možeš da se dočepaš. To te baš čini jadnim. Osećaš se kao bespomoćna gnjida. Nisi muško, nisi lovac, nisi alfa mužjak, niko te ne poštuje. Ali nisi ti kriv za to. Ili možda jesi, ne znam ni sam više. Šta zapravo možeš da učiniš povodom toga?

Znaš one šugave knjige iz popularne psihologije, ona sranja za samoispomoć koja kad pročitaš kao da si se ponovo rodio? E, druže, takve knjige možeš da koristiš kao vc papir kad se onako dobro isereš u vc šolji koja nije zapravo tvoja. Takve usrane knjige ti kažu da si ti sposoban za sve. Evo istine druškane, pripremi se – Nisi sposoban. Ispiraju ti mozak i truju te. Tripuju te da ti je samo nebo granica. Nemoj da se primaš na to. To je trenutno rešenje, trenutna doza kojom ćeš se nafiksati i uz pomoć koje ćeš misliti da postoji nada. Ne možeš ti, jedan nebitan pojedinac, da menjaš sistem. To je ono što sam ti gore napisao. Nemoćan si.

Brate... To je baš sjebano, zar ne? Ali to je i poenta ovoga što ti pišem. Pišem ti o tome kako je kad se osećaš sjebano.

Kad bi samo postojao način da budeš ravnodušan... Zamisli da te boli kurac za sve? Zamisli da možeš da isključiš sva negativna osećanja i da svo to sranje koje život posipa po tebi jedostavno prolazi kroz tebe, ne dotičući te. Zamisli da te boli kurac što nemaš pare. Vau, zvuči neverovatno, zar ne? Ovako izneseno zvuči nekako nestvarno. Zamisli da te boli kurac što nemaš kola. Zamisli da te boli kurac što te je ispalila devojka u koju si bio zaljubljen zadnih par godina. Vau! Mindblowing! Stvarno čudna pomisao o toj ravnodušnosti, o toj nirvani koja možda postoji tamo negde. Ne kažem da bi ta ravnodušnost učinila da sva ta sranja nestanu, daleko od toga, ona ne bi učinila da tvoja sjebanost bude rešena, ali bi je barem učinila nevidljivom i zanemarljivom. Ali, jebiga, obojca znamo da je to nemoguće...

Možda rešenje leži u heroinu. Ko će ga znati?

Ljubav Romea i Julije - nekad i sad

faust4ever | 25 Decembar, 2011 23:43

Pre neki dan sam iskopao neki drevni pismeni zadatak iz srpskog jezika. Napisan je u prvoj godini srednje škole. Koliko sam tad beše imao godina? Petnaest ili šesnaest? Bio je na temu Ljubav Romea i Julije – nekad i sad. Dobio sam jadnu dvojku sa jadnim plusićem. Šta im uopšte znači kad daju taj plus, to mi nikad nije bilo jasno...
Ok, pošteno, rad je bio jadan i čisto sranje. Nije zaslužio plus. Ja bih sebi, štaviše, dao čistog keca, bez plusa, možda sa minusom. Međutim, upravo me je taj rad naterao da konstatujem da bih sada, iz ove moje perspektive, gotovo 8 godina stariji, otkinuo taj rad.

Ali krenimo od početka... Šekspir... Romeo i Julija... Ko to nije čitao, odmah nek se ubije. Ozbiljno. To je štivo koje sam pročitao baš kada sam bio prva godina srednje. Oduševio sam se. Dobio sam jebenu dvojku jer nisam uspeo lepo da se izjasnim. Šta uopšte zna klinac od 15 godina zna o pisanju? Pogotovo ako ništa u životu nije pokušao ozbiljno da napiše.

Međutim, taj klinac je savršeno znao šta je to ljubav. To je bio klinac koji je puno puta bio zaljubljen i koji će se još puno puta od tog trenutka zaljubiti. U međuvremenu je, zbog sticaja okolnosti postao Faust, najveći hejter od svih. Delo Romeo i Julija ga je oduševilo upravo zbog umetničkog prikazivanja ideala ljubavi. To valjda i trebaju da čine umetnička dela – da prikazuju ideale.

Koji je to ideal ljubavi? Šta je to idealna, savršena ljubav? Da li ona postoji? Da li je ikada postojala? Da li će nakada možda postojati?

Ukratko rečeno, a to znaju mnogi ljudi, ljubav je jedna sjebana stvar. To vidimo i kod Romea i Julije. Oni gaje zabranjenu ljubav, a ipak to je nešto najslađe što čovek može iskusiti. Zato i jeste sjebana – lepa je, a ne možeš je dobiti bez barem malo mučenja. Upravo je u tome njena čar. Ljubav je patnja, i oni koji su zaljubljeni moraju nužno imati između ostalog i onaj sadomazohistički osećaj jer bez toga ljubav jednostavno nije to to. Zamislite koliko bi bilo bezveze da sve dobijete na tacni. Priđeš devojci ili momku, kažeš „E, ćao, ajde se zaljubi u mene.“, „Pa ajde kad si navalio/la.“ i to je to. Tu nema čari, nema razmišljanja, taktiziranja, osećanja. To je kao kad platite kurvi za seks. Prečica. Tu nema ničeg zanimljivog, osim možda nekog plitkog samozadovoljstva. Čovek mora da se namuči, da se naradi, da se napati, da razmišlja da bi mu ljubav bila uzvraćena. Nema ničeg slađeg nego dirati dugačkim štapom zabranjeno voće i razmišljati o njemu u trenutcima samoće. Od trenutka kada ga uberemo i kada ga konzumiramo sve može ići samo nizbrdo. Tek se tada osećamo živima, tek tada imamo osećaj pravog zadovoljstva, kad se mučimo u želji za ljubavlju. To nam kaže i Desnka u onom čuvenom stihu „Ne, nemoj mi prići...“. Romeo i Julija pripadaju dvema suprotstavljenim porodicama koje su ratu i ljubav između njih dvoje je nedozvoljiva, paradoksalna. Ali opet, njih dvoje se zaljubljuju (jebiga, lepi su i mladi) i mislim da upravo ta zabranjenost njihove ljubavi povećava njihovu ljubav, dodaje čar, čime prevazilaze taj, na kraju krajeva, sasvim besmislen rat između porodica.

Dalje, Romeo se na prvi pogled zaljubljuje u Juliju. To je malo čudno i nezamislivo danas. Ko još danas veruje u ljubav na prvi pogled? Ko je takvu vrstu ljubavi iskusio? Kome je takva ljubav ostala do kraja života? Deluje nemoguće, zar ne? Ja, Faust, ponovo bih prodao dušu samo da doživim taj osećaj ljubavi na prvi pogled. To je onaj osećaj kada u jednom pogledu shvatamo potpunu lepotu jedne osobe, kada zaboravljamo na sebe i kada postajemo zavisni od te osobe, kada želimo da provedemo ostatak života sa njom, to je ideal ljubavi. Upravo je zato onaj sam početak, onaj jedan trenutak kada prilazimo osobi suprotnog pola, onaj trenutak kada nam kroz mozak prolaze hiljade misli odjednom u nameri da izaberemo i iznesemo onu pravu, trenutak za koji treba živeti. To je ono čega ćemo se sećati do kraja života. Period muvanja, međusobne igre i patnje čini veliki deo idealne ljubavi. Ko to nije nikada iskusio, taj nije ni živeo. Ljubav je, dakle, i jedna velika igra, igra u kojoj se sadrži gore iznesen sadomazohistički osećaj. To je igra koja bi trebala početi pogledom.

E sad, koliko ljubav traje realno, a koliko idealno? Kao što sam već rekao najlepši je onaj paćenički početak ljubavi, a sve posle može ići samo nizbrdo. Da li je zaista moguće istinski voleti neku osobu do kraja života? Evo primera – Zaljubim se u najlepšu devojku na svetu. Obaožavam je od samog početka. Uspevam da je smuvam. Zavoli i ona mene. Obožava me. Živimo u blaženstvu i sreći tri godine. Odlučimo da se venčamo. I dalje se obožavamo. Dobijemo decu. Prođe 10 godina. Klinac polazi u školu. I dalje se obožavamo. Prođe 25 godina. I dalje se obožavamo. Dobijemo unuke sa 50 godina. I dalje se obožavamo. Uspevamo da doživimo duboku starost i umiremo sa po 95 godina, ruku pod ruku u zagrljaju ispod drveta lipe na poljani dok sunce zalazi. Nalaze nas praunučići i počinju da kukaju, zovu svog dedu i oca. Svi se okupljaju oko nas, a mi mrtvi, i dalje zagrljeni, sa smeškom na licu i na onom svetu obožavamo jedno drugo. Da li je to zaista moguće? Naravno da nije. Da se razumemo, ovde govorim o onom potpuno istom osećaju žarne ljubavi koji traje i traje. To je onaj potpuno isti osećaj koji bi trajao godinama, ako ne i vekovima. Tako bi bilo idalno. Realno je to nemoguće.

Šekspir je to u svom delu rešio vrlo jednostavno i to verovatno zato što je znao da početna ljubavna strast ne traje večno. Želeo je da održi ideal. Naterao je Romea i Juliju da se ubiju. I to zbog jednog nesporazuma. Dakle, nije bilo onog „E, ajd se roknemo...“, „Ajde...“ iz nekog čisto emo fazona, ali u isto vreme nije ni želeo da ih dovede u situaciju gde će se posle 20 godina braka svađati ko će ići u prodavnicu po hleb, već je pustio da sudbina i splet okolnosti umešaju prste. Romeo na žalost nije znao da je Julijina smrt bila samo privremena i iz prevelike tuge je popio otrov. Pada na mestu mrtav, Julija se budi i kada vidi svog voljenog kako leži mrtav odlučuje da se i ona ovog puta zaista ubije. Ljubi ga poslednji put, u nadi da je ostalo još otrova na njegovim usnama jer je Romeo baš želeo da se rokne pa je popio celu bočicu. I Julija pada mrtva čime se stavlja tačka na njihov život, njihivu ljubav i Šekspirovo delo. I to sve kroz jedan poljubac. Poljubac koji je predstavljao i idealnu ljubav i smrt u isto vreme. Vrlo elegantan i romantičan kraj.

Pitanje – ko bi se danas roknuo zbog ljubavi, ali realno? Ukratko – niko, i to ili zato što nije iskusio pravu ljubav ili zato što je kukavica. I sam spadam u drugu grupu. Problem je u tome što se oni koji su se navodno roknuli zbog ljubavi proglašavaju umno bolesnim i neuravnoteženim ličnostima. To nije pošteno. (Mada ne opravdavam kad neko pre nego što sebe ubije, ubije i voljenu osobu. To je nebulozno sebičan čin i dokaz da to nije bila čak ni približno prava ljubav.) Ne kažem da se sada svi trebaju ubijati kad im dune, zapravo čovek se treba truditi da nikada sebe ne dovede u situaciju i da pomisli na samoubistvo, ali kada je reč o ljubavi, kada izgubimo osobu za koju smo mislili da bez nje ne bismo mogli da živimo, da li tada trebamo da se roknemo? Romeo se roknuo, Julija se roknula. Da li i mi trebamo da pratimo njihov primer? Ne nužno, jer ono što oni imaju jeste idealna ljubav, ljubav koja je savršena i koja postoji samo u svetu mašte. Ljubav je jedna sjebana stvar, puna kotradiktornosti, a ona koja je idealna postoji samo u delima koja su poput Romea i Julije ili, recimo, Jadi mladog Vertera. Ta dela bez tragičnih samoubistava ne bi bila umetnička dela koja prikazuju ideale. Bila bi nedovršena, nešto bi im falilo.

Zar zaista mislite da bi ljubav Romea i Julije bila savršena da se nisu ubili? Zamislite da su pobegli, živi i zdravi oformili porodicu i dobili gomilu male dece. Kad tad bi se posvađali oko neke sitnice i shvatili bi da njihova ljubav nije idealna. Ta sitnica bi im uništila ideal. Zapitali bi se da li je zaista to ta osoba sa kojom žele da provedu ostatak života? Ušao bi crv sumnje. A čim uđe crv sumnje sve se ruši. Tako je barem u realnosti. Ili, opet, zamislite da se Julija nije ubila jer ju je bilo strah od smrti. Zamislite kako bi se ona osećala. Zamislite da se udala za drugog. Roditelji su joj ionako već bili pripremili novog mladoženju, kakav joj dolikuje. Ali bi opet ostala misao da ju je neko toliko voleo da je samom sebi oduzeo život jer mu život bez nje nije prestavljao ništa. Da li bi takva Julija ikada mogla da nastavi da živi normalan život?

Idealnoj ljubavi svi težimo, svako od nas traži osobu u koju će se smrtno zaljubiti i koja će mu predstavljati oslonac u životu. Međutim, idealna ljubav je kao takva nedostižna, sve što nam ostaje jeste ova nesavršena, realna ljubav koja je čak još više sjebana zbog raznih dodatnih elemenata. Sve u svemu, bilo ovo moje prokenjavanje istinito ili ne, moje je skromno mišljenje da ovaj tekst zaslužuje čistog keca zbog promašene teme ali pet plus za ideju. I imate sreću što je ovoliko kratak... Verujte mi, mogao sam da se prokenjam na još 20 strana na ovu temu... Ali ima vremena...

P.S. Nemoj da se neko ubio zbog onoga što sam gore napisao o ljubavi i samoubistvu. Ozbiljno. Samo mi još to fali, da neko nešto pogrešno protumači pa da ga nosim na duši... Kada je izašao Geteov Verter mladići su širom Nemačke počeli da izvršavaju samoubistva jer su se istripovali na glavnog lika koji se na kraju roknuo zbog ljubavi. To je nebulozno, neuravnoteženo i poremećeno. To je neopravdano. Bilo je toliko samoubistava da je Gete u sledećem izdanju rekao da se više ne tripuju i da malo iskuliraju. To je kao kad bih se tripovao da sam Supermen i kad bih kao on pokušavao da poletim tako što bih skočio sa krova. Jedina razlika (a razlike u stvari nema – to je i poenta) jeste u tome što se smatra da je ovo sa Supermenom šatro dečija igra i naivno tripovanje, dok je ovo sa Verterom vezano za odrasle i ozbiljne stvari koje se tiču idealne ljubavi. Realni Verter, realni Romeo ili realna Julija nikada neće postojati, postojaće možda ljudi slični njima, međutim upravo se u toj maloj sitnici po kojoj se razlikuju od imaginarnih likova nalazi opravdanje da ne postupaju isto kao oni. Tu se nalazi opravdanje da se postave drugačije i da ih ne prate u njihovim postupcima. To što neko ima istu ili sličnu sudbinu kao, recimo, Verter ne znači da treba da postupi isto kao on upravo zato što se njegovo i Verterovo razmišljanje razlikuje bar za 1% (mada se realno najčešće totalno razlikuju i u pitanju je samo jedan veliki trip) i u tom jednom procentu treba tražiti opravdanje za drugačiji postupak. Nadam se da sam bio dovoljno jasan...

P.P.S. Objavio bih kao dodatak i originalni rad koji sam napisao u prvoj godini srednje škole ali bih onda i ja morao da izvršim samoubistvo i to ritualno, tipa harakiri, jer je zaista toliko loš. Želim da se ovom prilikom iskreno zahvalim mojoj bivšoj profesorki srpskog jezika i razrednoj što je ubogom i nepismenom dečaku udelila 2+.

Dog Shit

faust4ever | 02 Oktobar, 2011 16:32

Kažu da je sreća kad ti se ptica posere na glavu ili na rame. Ko zna, možda to i jeste sreća jer se dešava zaista retko. Pogotovo ako ti se posere beli golub. Međutim, ja sam najsrećniji na svetu kada na ulici ili u parku ugazim u pseće govno. Sve mi suze krenu na oči. A i dešava se baš često. Cipele su mi toliko usrane od psećih govana da za mnom niz ulicu ostaju jasno ocrtani braon tragovi, a miris je toliko jak da suze na oči kreću i ljudima pored kojih prolazim.

Koji vam je đavo sa tim kučićima više? Ali ozbiljno. Zar vam se ne čini da previše seru? Meni se definitivno čini.

U mom rodnom selu ih nema toliko. Uglavnom su to seoske džukele koje verno čuvaju svoju avliju. Kenjaju na jednom mestu i za to su istrenirane. Jedina govna koja se na ulici mogu naći jesu konjska govna. Isto smrdi, ali barem nema opasnosti da će neki pešak da nagazi na njih – prvo, na sred su ulice, drugo, džinovska su, što im povećava verovatnoću da budu uočena i lako se preskaču. U Beogradu stvari stoje sasvim drugačije. Nema konjskih govana na sred ulice, ali zato ima psećih i to na sred trotoara u razmacima od 3 do 5 metara. Ko bi rekao, metropola i to svetska, a bazdi na govna kao i svako drugo selo.

Zato, kad izađem iz doma, pre svega uključim dog shit skener. Ne podižem pogled od trotara u potrazi za tim malim ili velikim braon minama. Ako se slučajno desi da podignem pogled, ako pogledam da li mi nailazi prevoz ili ako se okrenem za nekom lepom devojkom, odmah ugazim u jednu. To je svima nama dobro poznati osećaj – osećaj gnjecavosti koji bi možda i bio prijatan da apriori ne znamo da je to smrdljiva masa koja je izašla iz organizma jednog psa.

Što je još gore onda ljudi stanu pa nas gledaju grozomorno, sažaljevaju nas i prilikom toga i oni gaze u ostatak onoga u šta sam ja zgazio. Jednom sam tako preko puta Ateljea 212 video pravo mesto zločina. Tragove sam mogao da pratim kilometrima okolo, toliko je to govno bilo razmazano po trotoaru. Mogao sam kao Aragorn da analiziram šta se jebeno desilo. Prvo je jedan srednjoškolac, prolazeći sa društvom ugazio po sred jednog džinovskog braon govneta koje je najverovatnije iskenjao neki šarplaninac (to da je srednjoškolac sam zaključio na osnovu air max nike znaka jasno utisnutog u govno,  a da je bio u društvu je bilo lako zaključiti – toliko govno je mogao da pogodi samo neko ko je u potpunosti bio zaokupljen nečim drugim). Drugovi su verovatno počeli da mu se smeju što je druge ljude nateralo da se okrenu, ne primećujući da i oni gaze po sada već razmazanom govnetu. Tako je tu bila i jedna poslovna žena u štiklama (mogu da zamislim na šta je ličila pošto je štiklom ugazila u govno šarplaninca), jedan skejter, neki lik u martinkama, jedan lik u cipelama i mnogi drugi. Ceo trotoar je bio okrečen u braon. Kažem vam, pravo mesto zločina...

Postao sam prokleti ekspert za pseća govna od kad sam u Beogradu... Ali nisam ja za to kriv. Stvarno. To je jednostavno zahtev društva. Svi imaju kučiće. Kučići ne smeju da kenjaju u kući. Negde moraju da kenjaju. Zato kenjaju na ulici ili u parkovima. Ja, kao neko ko deli ulicu i parkove sa psima ne želim da gazim u njihova govna. Zato sam razvio dog shit skener, šesto čulo za analizu psećeg izmeta.

U svojoj analizi sam došao do jednog zaključka. Parkovi predstavljaju poseban raj za kučiće. Parkovi više nisu mesta gde ljudi treba da uživaju, več mesta gde se kučići dovode da se igraju i seru. U parku se ne gazi po travi ne zato što je zabranjeno, već zato što je kao jebeno minsko polje puno psećih govana. Kad ste zadnji put videli da neko sedi u travi u parku? Jako sam se iznenadio kad sam u Beču video da ljudi po parkovima sasvim normalno sede u travi, šetaju bosi i sunčaju se bez ikakvog straha da će zgaziti u govno. Nema ni traga kučićima. I sam sam probao i okusio osećaj mekane zelene engleske trave pod prstima stopala (mada uz blago cimanje, jer kada jednom stekneš fobiju od dog shita, jako je teško zanemariti je). Nema većeg uživanja u toplom danu od toga. Međutim, zamislite sebe kako idete bosi kroz Studentski park u Beogradu. Nezamislivo? Pa naravno. Ne želim ni da pomislim na osećaj razmazanog govneta po golom tabanu stopala. Ne želite ni vi.

Zato sam rešio da sa sobom nosim jednu palicu za golf i jednu palicu za bejzbol. Palica za golf je namenjena za pudle, pikinezere i čivave. Njih je dovoljno lansirati u stratosferu jednim elegantnim udarcem čim i pomisle da stanu u onaj čuveni polučučanj kada se pripremaju da seru. Bejzbolka je za veću telad, tipa buldozi, bokseri, pitbulovi, doge ili šarplaninci. Njih ubijam na mestu. Najranjiviji su kada seru. Tada mogu neopaženo da im se prikradem i čim pomisle da bezbedno mogu da postave još jednu u nizu braon mina – TRAS, i ćao.

A sada jedno pitanje svima koji imaju psa – Zašto ste ga uzeli na prvom mestu?

Iskreno. Devojke uzimaju pudle jer su slatke, babe jer su usamljene u životu, porodični ljudi zbog dece, mladići iz tripa (obično uzimaju neke nadrkane pitbulove). Kako vam ne dosade te životinje? Sve mi se čini da niste vi vlasnici pasa, nego da su psi vlasnici vas. Pogotovo oni krupni. Vuku vas bre po ulici ko konje. Čekate ih kad kenjaju i pišaju. Čekate ih kad nešto njuše. Čekate ih kad se igraju sa drugim psima. Bacate pare na njih. Dajete im kvalitetniju hranu nego što biste davali rođenoj deci. Kažete da su vam najbolji prijatelji. Nisu vam to najbolji prijatelji. To su životinje. Da su vam najbolji prijatelji ne biste im davali nebulozna imena. Ćićko, Fifi, Grof, Amis, Mili. Mogao bih da navodim kilometre i kilometre retardirana imena kojima nazivate vaše najbolje drugove.

Pre svega, devojke. Najviše volim da vidim kad neka lepa slatka curica u letnjoj haljinici šeta svoju pudlu. Ali mi doživljaj bukvalno ukenja scena kad ona onako našminkana i lepa čeka dok njena pudlica u polučučećem stavu kenja pored neke bandere. To nije slatko, već totalni turn off, čisto da znate.

Dalje, bake i deke. Jasno mi je da ste stari i usamljeni. Iskreno mi je žao toga. Ali nemojte da se uzdate u tamo neku pudlu ili čivavu. Izađite na neko mesto gde izlaze penzioneri. Idite da igrate šah na Kalemegdanu. Razvijajte mozak. Budite aktivni. Živite život do kraja. Nemojte da vam najbolji drug bude pas, a najbolja drugarica druga baba sa svojim psom. Ne dajte da vam vrhunac dana bude kad sa tom babom pričate o psećoj hrani. Imajte na umu da to vaše kuče kenja i da ja gazim u njegova govna. Ako ni zbog čega drugog, otarasite se tog psa zbog mene.

Porodične ljude mogu samo da upitam zašto nisu uzeli papagaja, mačku ili hrčka? Mnooooogo lakše i jeftinije za održavanje. Definitivno manje i urednije kenjaju, a sve to u vašoj kući.

Likovima koji su uzeli nadrkanog pitbula ili rotvajlera samo zato što im ide uz imidž lika iz teretane mogu samo jedno da kažem – ne tripujte se.

Međutim, možda za sve ima nade. Nedavno sam uočio novu pojavu koja je sve učestalija. Počeo sam da viđam kako ljudi uredno čekaju da im pas obavi nuždu pa onda lepo izvade kesu iz torbe i pokupe to iskenjano govno. Kada sam to video nisam znao da li da se radujem, jer će to smanjiti godišnji priraštaj govana po kvadratnom kilometru trotoara/parkova ili da povraćam, jer je neko zapravo uzeo u ruke pravo pseće govno, bez obzira što je preko kese (šta li rade ako je u pitanju pseći proliv???). Ipak, to je jedna pojava koja je sve učestalija među ljudima. Kao da je i to postala neka moda. Ili je to još jedan uslov za ulazak u EU. Nemam pojma... U svakom slučaju tako im i trba – oni su odgovorni za svoje kučiće i zato trebaju da skupljaju njihova govna. Neću ja da ih skupljam đonovima svojih patika.

U svakom slučaju, sanjam dan kada će Beograd prestati da bazdi na pseća govna i kada ću moći da deaktiviram moj dog shit skener; to će biti dan kada će moje patike biti čiste i mirišljave. Da se taj dan bliži, govori nam nova akcija – Skupi i ti tvoj Dog Shit, kao i poseban deo u parku Tašmajdan gde je napravljen odsek namenjen samo za pse. Hvala vam za to. Ozbiljno.

P.S. Tek sam sad primetio koliko puta sam spomenuo reč „govno“. Izvinite za to. Ozbiljno.

P.P.S. Znam šta sad sledi... Sad sledi 10000000 komentara, tipa: „Moj Riki nije takav. On je divni zlatni retriver sa divnom dušom.“... Ne zanima me!!! On je životinja. Nema ličnost. Ima nešto što liči na ličnost. Jel kenja na ulici? Dajem glavu da kenja! Čak sam verovatno i ugazio baš u njegovo govno. Zato nemojte da mi prodajete priču da je baš vaš pas izuzetak...

Smash TV

faust4ever | 27 Septembar, 2011 19:41

Napolju je 60 stepeni u hladu. Sedam u svoju udobnu fotelju u mom klimom ohlađenom domu. Palim tv. Nisam ga gledao milenijumima jer ga u bgu nemam. Ne mogu da dočekam da posle napornih nedelja učenja najzad sednem i malo uživam u kvalitetnom programu.

Puštam, normalno, prvo Pink. Taman se završavaju reklame. Sebi dajem ličnu napomenu da kasnije odem u crkvu da zapalim sveću mrtvima i da se pomolim Bogu jer sam uboo sam kraj reklama kad ona krakata riba širi noge preko celog ekrana u ime Herba fasta i jer sam preskočio Dormeo dušek reklamu, kao i rupičaste pinhole naočare. Prvo što vidim jeste ubogi lik Lee Kiš. Mislim se u sebi, e jebiga, odmah moram da hejtujem... Prikenja mi se na samu pomisao na njen glupavi kreštavi glas i na njenu glupavu, besmislenu emisiju u koju svake nedelje dovodi potpuno iste retardirane goste koji se samo tove uz one stolove gde je izložena hrana. Mnogo me zabole što Ivan Gavrilović izdaje novi album i mnogo me zabole da uz sve to gledam kako jede najkvalitetniju zlatiborsku pršutu. Neko će reći “Pa promeni kanal budalo... Ko te tera to da gledaš?”. Ok, ok, neću više da hejtujem. Tešim se mišlju da sam mogao da naletim na Grand show, Mladu mladu (ono indijsko sranje od serije) ili, još gore, Kursadžije.

Menjam kanal. Puštam Discoveri. Emisija American Choper. Debeli brkati Amerikanci, otac i sin u svojoj radionici prave motore. Zanimljivo je kao gledanje sušenja tek nanesene boje na zid. I naravno, za sve to dobijaju toliko para da mogu do kraja života da brišu guzicu sa novčanicama od po 100 dolara. Glupe li emisije...

Menjam program. Puštam RTS1 (rekoh, ajde kad im već plaćam pretplatu (NOT)). Emisija Balkanskom ulicom. Gost Nikola Đuričko. Kenja neku svoju filozofsku misao o životu, tipa “U životu uvek moraš biti hrabar, da težiš svome cilju...” i ta sranja. Ulazi moja majka i oduševljeno trči u svoju sobu da nastavi da gleda tv, jer je mnogo bitno to šta ima Nikola Đuričko da kaže o životu. Da sam joj ja isto to rekao, ona bi rekla da ne serem mnogo. Ali Nikola Đuričko je Nikola Đuričko. Više mi se kenja od toga da sve što kažu poznate ličnosti, pa bilo one opravdano ili neopravdano poznate, mora da bude jako dubokoumno i priznato dok se reči i misli “običnih” ljudi uopšte ne cene. Zato pljujem u njihovm pravcu.

Menjam kanal. Puštam Prvu. Neki retardirano kompjutersko animirani štrumf briše ekran i kaže “Moja prva!” WTF?! Ok, znam da je izašao novi holivudski film o štrumfovima (koji zaslužuje posebnu dozu hejta – šta jebeni štrumfovi rade u Njujorku?! Mislim da je pravi talenat kako Holivud ume da ukenja sve što dotakne), ali to nije razlog da ih kačiš na početak reklama. Mnogo su bolje krakate ribe koje šire noge u ime Herba fasta. Zadržavam se malo tu. Bolje da iskuliram malo nego da se nerviram dalje. Posle standardnih sranja o Nivei, ulošcima, Jelen pivu (koji žestoko diskrimiše žene uz ono “Muškarci znaju zašto.”, šta, kao žene ne znaju?), maskarama, popustima u Ideji, dolazi onaj čuveni lik, Ćola koji reklamira Antibol uz reči “Ako vas boli što vas je ostavila žena ili, ne dao Bog, švalerka, tu vam ne mogu pomoći (dobro, njima mogu...)...”. Tu se već malo nasmejem i uspevam da iskuliram do sledeće ture štrumfova koja je usledila posle jedno 45min (svi smo već oguglali na reklame koje traju po 5 sati...). A onda ide šok. To je onaj deo mikrosekunde kad vam Turci uleću u kadar – serija Kad lišće pada... Tu odmah dobijam napad epilepsije, počinjem da se tresem, daljinac mi ispada iz ruke, pena mi ide na usta, a sve to dok slušam “evet” (šta god to značilo). Nekako padam na pod i uspevam da dohvatim daljinac. Jedva uspevam da uperim daljinac ka tv-u kada krajičkom oka uočavam da sledi Ekskluziv. Sama pomisao na to da slušam opet o još jednoj krajnje nebitnoj stvari kao što je rat između JK i Seke Aleksić (koja od njih dve je jebena kraljica) mi daje nadljudsku snagu i uspevam da pustim random kanal.

Kroz maglu nazirem MTV. “To bre!!!” mislim se u sebi dok se pridižem polako nazad na fotelju, “Najzad malo dobre muzike...”. Međutim, vidim nešto nema muzike, samo nekakvi glasovi nešto kenjaju. “And, what does Martin likes to do in free time...?”, pita neki muški gej glas. Vid mi se polako vraća i postaje sve jasniji i jasniji. I dalje se pitam zašto nema muzike. A onda uočavam jednu krajnje interesantnu emisiju pod nazivom Date my mom. Retardiranost te emisije je toliko golema da je ne mogu opisati. U svakom slučaju tu već počinjem da povraćam, jer nisu čak učestvovali ni strejt likovi, tako da opet menjam kanal. I dalje se pitam gde je nestala sva ona muzika. Šta načiniše od MTV-a?

Puštam B92. Idu vesti. Tu sam se malo zadržao. Usput se smejem. Na zapadu ništa novo, Amerika propada jer nema struju, Srbija je i dalje u hard core porniću gde je kara cela EU dok se polako ali sigurno raspada, a političari govore kako je sve kul, “Ne damo Kosovo!”, naravno, neizbežna reč "dijalog", dok se usput međusobno mačuju. Tu se ubaci i poneka vest o nekom pojedincu kome je učinjena neka velika nepravda, pa slede vremenska prognoza i sport. Kraj.

Menjam kanal. Puštam Sport klub. Igraju neka dva ŽNJ kluba iz francuske pete lige.

Menjam kanal. Puštam National Georgaphic. U toku je neka visokobudžetska “naučna” emisija o kosmosu. Gomila najpoznatijih svetskih naučnika pričaju o crnim rupama. Sve je to praćeno kvalitetnim kompjuterskim animacijama od kojih treba da zastane dah. Međutim, emisija predstavlja čistu komediju zbog nekih najosnovnijih pojmova koji se objašnjavaju pola sata pa vrte u krug još dodatnih deset minuta. To kažem kao neko ko je upućen u teorijsku fiziku. Ne kažem da trebaju da svedu emisiju na striktno stručne i komplikovane pojmove, ali i ne trebaju da vrte jednu najosnovniju misao pola sata i da uz sve to ekstremno spekulišu, svodeći sve na ŠBBKBB. “Tako ćemo jednoga dana moći da putujemo kroz crne rupe...” E, dobro je kad ste nam rekli... Valjda se zato zove naučno-popularna emisija, a ne naučna. Više se isplati da se uzme neka knjiga iz naučno-popularne grane i se uz nju nauči i više i brže i kvalitetnije. Dakle, na NG-u je sve već viđeno.

Menjam kanal. Puštam Cartoon network. Gajim nadu da će me neki lep crtać malo opustiti. Ali i tu sam se zajebo. Zašto li sam pomislio da ću ugledati Toma i Džerija ili Duška Duguška, ni sam ne znam... Počinjao je Cow and Chicken najmorbidniji crtać u istoriji crtaća. Da se razumemo, ja volim japanske anime koje su pune nasilja i koje su nekim slučajevima jako, jako morbidne. Ali one su namenjene odraslima. Cow&Chicken bi trebao da bude za decu. Ali kako za decu može da bude normalna gologuza krava koja retardirano muče, gologuzi zli đavo koji hoda na guzovima (ako mi ne verujete da je to moguće pustite crtać na youtube-u), noge bez tela koje predstavljaju roditelje Krave i Kokoške (slobodan prevod Cow&Chicken-a), i Kokoška koja nije kokoška, već je muško. A zaplete bolje da ne opisujem... Od takmičenja u plastičnoj hirurgiji preko toga da muška Kokoška postaje ženska zbog jajeta koje joj podmeće đavo (WTF?!) do pevanja pesme o pregaženoj mački od strane osamnaestotočkaša. Jednom rečju, nimalo normalno.

Menjam kanal uz odmahivanje glavom. Puštam RTS2. U toku je jedna od retkih domaćih naučnih emisija iz osamdesetih o lekovitom bilju. Ajde, rekoh, da odmorim malo mozak (pošto me morbidni crtać nikako nije opustio) i da zapravo naučim nešto novo. Polse 5 minuta sam se žestoko naložio. Načisto sam se udubio i počeo da slušam o lekovitom bilju u Srbiji. Bilo je tu reči o majčinoj dušici, hajdučkoj travi, bokvici, itd. Začudio sam se koliko je samo kvalitetno emisija bila urađena. “Zašto takve emisije ne puštaju češće?”, pitao sam se u sebi, kad su tako kvalitetno urađene, a još se iz njih može dosta toga novog naučiti. Kad odjednom, rez, i sledeća scena – dvadesetak raštrkanih debelih ljudi u odelima sa sve kravatama sede u nekakvoj braon dvorani, smaraju se, čitaju novine, kucaju poruke, dok jedan stoji na nekoj govornici i kenja nešto o promeni zakona o pljuvanju na javnim mestima. Ladno jebena skupština... Ladno su isekli jebeno dobru emisiju zbog JEBENE SKUPŠTINE! Ne mogu da verujem!!!!

Skačem nervozno sa fotelje, hvatam svoj ogromni katodni kockasti tv (jebiga, nema se para za plazmu), i podižući ga kidam sve jebene žice i kablove. Ni sam ne znam odakle mi snaga. Vene mi iskočile, mišići se zategli. Prinosim tv terasi. Gledam krajičkom oka da nekog ne ubijem i bacam ga iz sve snage preko. Sedam dole i naslanjam se na zid terase dok nervozno palim cigaru. Slušam kako se tv posle 10 spratova pada razbija u paramparčad. Muzika za moje uši. Uvlačim dim i žmurim, misleći, “Jebote, da čovek ne može malo da odmori od knjige uz kvalitetan tv program.”. Ustajem, ulazim u sobu, sedam za sto i uzimam da čitam Teri Pračeta.
“Kad već ne mogu da se opustim uz tv, a uz nešto moram da se opustim, onda neka to bude naka laka a opet kvalitetna literatura. Bolje da se smejem uz avanture Rinsvinda čarobnjaka, nego da slušam trule fore Ivana Ivanovića ili, još gore, Ognjena Amidžića. Ali oni i njihova tragikomičnost, sa akcentom na ovo “tragi”, predstavlja posebnu temu... Dosta je bilo hejta. Sad samo želim da se opustim... Valjda će neko da pokupi onaj raspali tv...”

 
Powered by blog.rs