Da li me mrzite?

Jesi besan?! Jesam! Što si besan?! Ne znam!

Zeleno sranje doma mog

faust4ever | 21 Oktobar, 2010 02:21

Naravno, u naslovu ne mislim na dom u kome sam odrastao i proveo veći deo života i o kome sad maštam kao o prokletoj nedostižnoj fantaziji. Mislim na ovaj usrani studentski dom u kome sam silom prilika prisiljen da živim. Jednom rečju, količina hejta koji trenutno posedujem, proporcijalna je jačini atomske bombe bačene na Hirošimu. Hmmm... pitam se ka čemu prvo da ga usmerim?

Počeću od svojih retardiranih sustanara koje upravo slušam i u čijem zavijanju uživam, mrtav umoran ali nemoćan da dospem u zemlju snova. Vidiš, nalazim se u sredini hodnika i opkoljen sam bezobzirnim debilčinama koje tačno od 12 sati noću (ali uvek i nužno u 12 sati noću, što je za mene vrlo interesantno) počinju da izlaze iz sobe i da se okupljaju ili na hodniku ili kod nekog u sobi. E sad, ne bi bio problem da se okupljaju kod nekog u sobi i da zatvore jebena vrata i da se onda deru, pevaju i smeju se iz sveg glasa do mile volje. ALI NE, ZABOGA!!! Zašto bi oni to uradili? Zašto bi obratili pažnju na još 30 ljudi koji žive pored njih. Mnogo je lakše zanemariti ostale i hraniti svoju egoističnu majmunsku guzicu!

Sa moje leve strane non stop čujem bosanski klan čiji pripadnici zavijaju onim njihovim akcentom iz sveg glasa od koga mi se više kenja kad ga čujem. Žao mi je što se moje mišljenje o Bosancima formira putem tih debila. Iskreno. Sada mi je stvarno teško da pomislim da je i jedan Bosanac normalan... Njihovo nadvikivanje u hodniku dostiže nivo mandrila koji zavijaju u vreme parenja. Da ne spominjem tek muziku koju slušaju. Ekrem Jevrić nije ravan toj muzici kojoj se ti brđani klanjaju.

Sa moje desne strane su, naravno, naši, srpski brđani. Oni su klasični pivopijci, retardi i cepači drva u svojim selima koji nisu ništa bolji od ovih levih, s tim što njih ima malo više. Obožavam kad se u sred noći cimnem iz tek dostignutog sna jer je neki od njih počeo da urla kroz hodnik.

U svakom slučaju i jedni i drugi imaju sličan obrazac ponašanja koji ću sada, inspirasan svojim hejtom izneti:
1) Tačno u 12 sati izađi na sred hodnika u želji da odeš do vc-a.
2) Usput naiđi na nekog drugog koji je takođe krenuo u vc pa ga pozovi iz sveg glasa kao kad zoveš svog najboljeg druga koga nisi video godinama na prepunoj železničkoj stanici.
3) Zatim ga pozovi kod sebe u sobu i kaži mu da povede cimera.
4) Pošalji svog cimera da trkne i kupi gajbu piva pre nego što se zatvori prodavnica.
5) U međuvremenu uključi komp i nađi najgore moguće narodnjake koje možeš da smisliš.
6) Tvoj cimer dolazi sa punom gajbom piva, a usput je pokupio još njih trojicu.
Dalje neću pisati jer se svodi na podrigivanje, glasno lupanje pivskih flaša, šetanje po hodniku, životinjsko smejanje i dranje u nadi da će uspeti da nadjačaju onog drugog koji u isto vreme pokušava da nadjača onog trećeg, kao i izuzetno talentovano pevanje u skladu sa muzikom koja se sluša. Svi su oni prilično talentovani za još jednu stvar – kada se sete da zatvore vrata oni to ne umeju normalno da urade kao normalni homo sapiensi već kao oni najgrđi balvani rođeni u čamcu. BUUUMMM!!!!! Divne li kombinacije zvukova.... Odavno sam digao ruke od spavanja... Zbog morona....

Dakle, kakav tip ljudi imamo ovde? U ovom mom domu gde sam nesrećnim prstom sudbine doveden, živi jedna banda propaliteta, džovana i seljačića željna slobode i nerada, daleko od svojih seljačkih kuća koje se nalaze visoko u nekim selima na nekim tamo brdima. Odustali su od okopavanja njiva i ustajanja u 5 radi pojenja krava i ostale stoke. Opčinjeni „kosmopolisom“ zvanim Beograd, došli su ovde da žive kao jebeni paraziti, da se hrane i spavaju na račun države, da "studiraju" barem 10 godina (jer koliko vidim svi imaju između 23 i 30 godina!), da ometaju druge koji pokušavaju da završe faks i pobegnu iz ovog sranja. Svrha njihove egzistencije jeste da sisaju krv nama normalnima koji postajemo jebeno nenormalni zahvaljujući njihovom plemenitom uticaju na nas. Njihova je svrha da nas 30 ovde jebu u dupe svake druge noći, da nam nameću svoj životinjski, brđanski primitivizam, kome mi moramo da se pokorimo ili da budemo uništeni.

Lično, u ovom trenutku imam 4 opcije. Prva je da idem napolje da ih lepo zamolim da malo stišaju. Ali kako stišati 5, 6 pripitih necivilizovanih majmunčina? Koji motiv mogu da im dam da tako nešto učine? Dakle, to otpada. Drugo, mogu da izađem napolje i da im se najebem majke (što bi na stoku delovalo efektivnije) ali bi onda na žalost (ili na sreću jer su mi više dokurčili ) došlo do nasilja koje bi se završilo izbacivanjem svih nas koji bismo učestvovali u tuči. Ne želim da završim na ulici i ugrozim dalje studiranje. Dakle i to otpada. Treća opcija je da sutra ujtru ustanem i lepo ih sve prijavim kod upravnika. Čovek ima kameru, sve snimljeno stoji na njegovom kompu, samo neko treba da mu skrene pažnju na to i da on to odgleda. Onaj ko misli da bi to rešilo problem jeste budala, jer već njih par imaju opomene pred isključenje, za šta ih naravno mnogo zabole dupe, a i nisam pizda da ih tužakam (kategorički se protivim svim tasterima). Četvrta opcija je da sedim ovde i istrpim još prokleta dva meseca dok ne odem na neko normalnije mesto u nadi da će tamo biti malo bolje (što i trenutno radim).

Želeo bih da pobegnem od još par stvari... Na primer od prokletih vc-a. Kakvi stanari takvi i klozeti. Ne mogu da nađem dovoljno slikovite reči kojima bih mogao da opišem muški vc na kraju dana. Počeću od podnih pločica – na pamet mi pada natpis iz Sekule „ne pišaj po pločicama, šuplje su mi cipele“. Pločice su ponekad toliko zapišane da se sve čuje šljap, šljap kad slučajno nepažljivo zakoračim u jedan od dva vc-a, koliko ih ima u mom bloku. Onda se pljesnem po čelu govoreći kakva sam budala jer sam smetnuo sa uma retardiranost mojih drugara. Naravno, kao dekoracija tu stoji i tona muških stidnih dlaka kako oko same šolje tako i u njoj. Dalje, ako spustim pogled mogu uočiti govna koja plutaju po od mokraće požuteloj vodi, uvijena u braon, iskorišćeni toalet papir jer je neka kretnčina namerno ili slučajno zaboravila da pusti vodu. Muka vam je, a? Ali to nije sve. Ima i onih koji su toliko bistri da svoj iskorišćeni toalet papir ne bacaju u šolju, već u kantu za đubre koja je odmah pored šolje tako da mi ostali možemo da uživamo u prizoru usranih papira u koje je utisnut print njihovih bulja i moram priznati da pomalo liče na one psiho testove sa papirima na kojima su simetrične crne mrlje (samo što su ovde naravno braon mlje) (i da, jednom sam uočio motiv leptira...).

Što se tiče lavaboa, oni su tek posebna priča. Količina slina koje se u lavabo trese jeste prosto neverovatna. Svakoga jutra slušam simfoniju noseva koji se naprežu iz sve snage da porode svoje sline pri brzini od 200 km/h. Onda odem da se umijem i operem zube ali mi to toliko teško pada jer moram da gledam u zeleno žute tečnosti koje se slivaju niz posivele ivice, produkte ortodoksnih seljačina koje ne mogu da se odvoje od svojih brđanski h rituala jutarnjeg izduvavanja nosa. Uz sve to, te iste sline dok se slivaju niz lavabo, skupljaju sitne dlačice koje je neka druga majmunčina posejala dok se brijala električnim brijačem, tako da se stvara fina materija čudnog oblika koja tera na povraćanje.

Žalim onu tetkicu koja to ujtru mora da čisti. Čekajte.... ili mi je ipak nije žao... Da, ipak je tako, nije mi je žao jer dok me ovi jebu do dva noću, ona ujtru od sedam flertuje preko hodnika sa domarom („De si lepotice?“ „Evo me lepotanu moj?“ WTF?!), a da ne pominjem to da oboje imaju preko 50 godina. Dakle ujtru od sedam buđenje od strane tetkice kojoj nikako ne uspeva da opere jebeni vc, sve dok ja ne ustanem i ne odem da se ispišam ko čovek jer mi je bešika prepuna! „Čekaj, sad sam stavila domestos!“ A jel si mogla malo manje da se dereš niz hodnik u 7 ujtru a malo više da ribaš vc? Dok se ja raspravljam sa njom meni već eksplodira bešika u paramparčad pa onda moram da improvizujem i da se praznim gde stignem. Onda zakasnim na bus i zakasnim na faks. Kad stignem na faks ne vidim na oči koliko mi se spava, pogotovu ako je neko predavanje smorno.

I tako svakog jebenog dana već skoro godinu dana... Uveče ležem oko 1 ili 2, a budim se u 7 ili pola 8. Da li mnogo jebeno tražim? Jel je previše da jedan student traži 7 do 8 sati sna dnevno umesto 5 do 6? Iskreno bih voleo da imam moć da svakog od tih seronja po jednom napucam iz sve snage u glavu i da mu pokažem gde mu je mesto. Ali pošto nemam tu moć moram da sedim i da ćutim i da pustim da me prcaju barem još dva meseca maštajući da ću na kraju dobiti na lotou i kupiti sedmosoban stan sa bazenom i ogromnom terasom u centru Beograda.

Real men dont cry! Bring it on motherfuckers!

Generalna | Permalink | Komentari (4) | Trekbekovi (0)

 
Powered by blog.rs